Често кренем путем којим нисам дош’о,
Опет с неба данас крећем, кући бих да пођем,
Дао обећање онда кад сам пош’о,
Сачекај ме драга, брзо ћу да дођем.
Поново се враћам тим сокаком старим,
Кроз неку празнину ал’ бар за зло не марим,
Све је као некад, онако како треба,
Још осјећам мирис бакиног топлог хљеба.
Као, зора тек се буди, ја се враћам кући,
Срећан што ћу опет загрлити своје,
Јер тамо гдје сам био, у оној беспући,
Размишљао стално, сад биће нас троје.
Улазим у собу ал’ немир душу пара,
И видим човјека који с’ њима спава,
Та тама у мени ни осјећај не ствара,
Чак ни када видим, ту ђетиња је глава.
Устала је драга, у мраку рони сузе,
Изговара моје име у тишини тамној,
И упита Бога, зашто ме јој узе,
И стеже дјечака, у колијевци малој.
„Стигао сам мила“, кажем јој док гледам према сину,
Ал’ не чује она, ни тишина глува,
Покушавам схватити ту тужну истину,
Ја само сам анђео што сада их чува.
„Нисам могла сама, и сада још се бојим“,
Кроз јецаје си каже, гледајући тамо, гдје задњи пут сам био,
Скреће поглед према мени, као да осјећа да ту стојим,
Гдје последњи пут сам је загрлио.
А загрљај сад хладан, ишчезла топлина,
Јер одавно мене с њима тамо нема,
И потекне суза док гледам нашег сина,
У колијевци малој,док спокојно дријема.
Јер отац је његов за сан живот дао,
За огњиште и све у шта је вјеровао,
Док данас на Крсту чувају му слику,
На темељу Српске, на Новом Зејтинлику.
И остаје једно,да чувамо завјет,
Гдје леже наши ближњи, сваког од нас дика,
Остало је једно мјесто у аманет,
И држава Српска, сан наших војника.
