Адолесценција представља специфичну фазу у развоју сваког човјека, која је праћена изразито бурним психичким, емоционалним и моралним кризама, превирањима и реакцијама.
Она у ствари представља прелазак из дјетињства у одрасло доба, период полног, менталног и социјалног сазријевања, и њен развој почиње негдје око 11 године, а завршава у раним двадесетим.
Ове границе нису баш јасно дефинисане. Адолесценција се често назива и периодом бура и олуја управо због својих турбулентних промјена до којих долази, прије свега биолошке, когнитивне, социјалне. Ове промјене изазивају приличну збрку у главама адолесцената, али и у самој њиховој околини, првенствено мислимо на родитеље, па можемо с правом рећи да је ово изузетно компликовано раздобље и за дјецу и за њихове родитеље.
Зашто одређене промјене изазивају „збрку“ код адолесцената?
Прије свега, када говоримо о биолошким промјенама, поједини дијелови тијела, а неријетко и комплетан изглед се мијења у потпуности у веома кратком периоду. Тијело нагло почиње да расте, истичу се полне одлике, а екстремитети бивају у једном моменту несразмјерни у односу на остатак тијела. Због свега наведеног, адолесцент има потребу за потпуно новим прихватањем слике о себи јер њихово физичко “ја” углавном није у складу с њиховим жељама.
У овој фази, врло често они и својим физичким, вањским изгледом покушавају да скрену пажњу на себе и да јасно дају до знања да и они улазе у свијет одраслих. Међутим, често њихов когнитивни развој не прати промјене у физичком изгледу, па одрасли очекују да се они зрелије понашају и пред њих стављају високе захтјеве, што они једноставно нису у могућности испунити.
Када су социјалне промјене у питању, родитељима веома тешко пада што њихови мезимци, до сада послушни и покорни, сада све више предност дају својим друговима и све више прије уважавају њихово мишљење него мишљење родитеља. И уколико не разумијемо да је ово нормалан слијед, и фаза развоја онда долазимо у конфликте и неслагања. У овом раздобљу је честа појава и ризичних понашања, јер превладава осјећај свемоћи, па су адолесценти склони испитивању сопствених граница, али и граница издржљивости својих родитеља. Постављањем јасних граница олакшавамо и самим адолесцентима, али и родитељима пролазак кроз ову фазу.
Како обезбиједити адекватан развој у адолесценцији?
Знамо да је породица стуб и темељ здравог одрастања и развоја, па слободно можемо рећи да су здрави породични односи битан предуслов за лакши пролазак кроз овај буран период младе особе. Наравно, ту је и родитељска љубав у неограниченим количинама, коју треба показати, доказати и испољавати.
Свако живо биће воли када га други људи похвале, тако је и са нашим адолесцентима. Зашто им не показати да сте поносни на њих и зашто не препознати њихов труд и залагање? Јако је важно и да имамо јасно дефинисана правила понашања, јер на тај начин не збуњујемо ни њих ни себе одлукама које слиједе. Вјеровали или не, адолесценти воле да знају јасне границе.
На које све потешкоће током адолесценције можемо наићи?
У овом периоду родитељи се често сусрећу са одређеним кризама које њихови адолесценти испољавају у виду потиштености, тјескобе, запостављања својих обавеза, драматичних реакција и слично. Неријетко су присутни и одређени страхови који резултирају наглим и честим промјенама расположења, понекад појавом несанице или проблемима са исхраном.
У овом сегменту можемо говорити и о агресивном понашању које често адолесценти испољавају, а да ни сами не знају зашто то чине. Понекад им такав начин понашања служи као средство да дођу до неких ствари за које се боре.
Такође, лагање је понашање које је често присутно у овом периоду. Зашто најчешће лажу? Јер желе да испуне очекивања родитеља, јер имају страх од казне, јер желе да остваре припадност и прихватање у круговима у којима се крећу, јер желе да покажу колико су одрасли, стамени и самопоуздани. Шта још? Бјежање са наставе, лош школски успјех, инат, пркос, бјежање од куће… Све ово може да се деси у адолесценцији..
Како с адолесцентима?
Прије свега, прихватите их као одрасле особе са којим можете разговарати о свему. Оно од чега њих „највише боле уши“ јесте константно давање савјета. Умјесто тога разговарајте, размијените мишљења, ставове, дилеме… Укључите их у доношење неких породичних одлука, научите их да буду активан члан породице, а то значи преузети и одређене обавезе на себе и учити их одговорности. Јасно им дати до знања да свако непримјерено понашање има своје посљедице и да буду спремни да их преузму.
Казне санкционишу нежељена понашања, али награда учвршћује она пожељна. И наравно, много стрпљена је потребно за све ово. Али ако и понекад одреагујете бурно, и нисте сретни због својих реакција, немојте се устручавати рећи то свом адолесценту. Извините му се, јер тако ћете прије стећи ауторитет него да галаму и вику користите за то. И оно што смо већ негдје у овом тексту и рекли, љубави, љубави у неограниченим количинама.
(Текст је реализован у сарадњи са Удружењем грађана психолошко савјетовање „Алба“, поводом Седмице менталног здравља)
