Православни вјерници у Србији 7. априла обиљежавају празник Благовјести, дан посвећен догађају из Новог Завјета када се Архангрел Гаврлио јавио Богородици и саопштио да ће посредством Духа светога добити дијете, односно Исуса Христа.
За овај празник везују се бројни обичаји, од којих су неки да се на тај дан не ваља чешљати, али да је добро умити се на ријеци или потоку.
Народ, такође, вјерује да се на Благовијести завршава зима и често има обичај да каже: “Ако на Благовијести киша оквасли волу рог, биће добар род.”
А на ноћ уочи Благовијести отворите сва чула, јер по народној легенди ноћ уочи Благовести свијетле скривена, закопана блага у земљи, а може да их види само онај који је видовит.
Наши стари су вјеровали да жена која не може да има дјецу, на Благовијести треба да оде до иконе Богородице и помоли се.
Овај обичај налаже да се на Благовијести обавезно почисте кућу, двориште, обори, штале и да се обавезно све ђубре спали. Негдје је био обичај да дјевојке уочи овога дана накупе суве гранчице и дрва, и од њих направе велика ватру, обично на каквом брду или сеоском раскршћу. Уз ватру се веселило и старо и младо, и мушко и женско. У Војводини и источној Србији овај обичај задржао се до XX вијека гдје се називао букара, преноси Стил.
Наложена ватра се прескакала ради здравља људи и стоке, али и да људе, како се вјеровало, не би те године уједале змије.
Због вјеровања да се на овај дан буде гмизавци из зимског сна, на Благовијести се нису спомињале змије. Уочи Благовијести, дјеца су лупала машицама о гвоздене предмете обилазећи око куће, стаје и тора и викала: “Беж’те змије и гуштери, беж’те змије и гуштери!” Вјеровало се да на овај дан медвједи излазе из својих брлога, и да штука разбија лед репом. Овога дана ни птице не вију гнезда.
