Међу члановима Младе Босне било је много интелектуалаца. Један од њих био је и Иво Андрић који ће деценијама касније постати славни писац и Нобеловац. Ипак, његова припадност овом покрету годинама је оспоравана.
Двадесете године 20. века у историји ће остати упамћене као време буђења идеје југословенства на Балкану. Млада Босна била је само једна од многих национално-револуционарних организација која је имала за циљ политичко и национално уједињење.
У њеним редовима било је много младих – студената, идеалиста и интелектуалаца који су, расути по покореним земљама Балкана, сањали уједињење у заједничку државу.
У гимназијским данима, које је као и читаво детињство провео у Сарајеву, и Иво Андрић је био поборник југословенства. Друговао је са Принципом, писао поезију и веровао да се треба борити за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.
Све ово дешавало се много пре Видовдана 1914. године и судбоносног хица Гаврила Принципа који је све променио и Младу Босну заувек уписао у редове историје. Вероватно због тог догађаја, припадност јединог српског Нобеловца овом покрету, годинама је била предмет дебата.
Откуд Андрић у Младој Босни?
Пре 1914. Југословенски омладински покрет на простору Босне и Херцеговине је окупљао велики број младих књижевника. Међу њима је био и Андрић.
Гимназијалац Иво Андрић прво је био председник у Хрватској напредној организацији, да би потом постао први председник Српско-хрватске напредне омладине која је чинила духовно и револуционарно језгро „Младе Босне”.
Осим заједничке основе – борбе против аустроугарске власти и жеље за уједињењем, у редовима овог друштва било је људи са мноштвом различитих идеја. Зато и не чуди што су се касније многи чланови омладинског покрета идејно сасвим различито опредељивали – међу њима је било потоњих четника, партизана, усташа, краљевих дипломата…
Где је био Андрић када се догодио атентат у Сарајеву?
Андрић, наравно, није учествовао у Сарајевском атентату. Те 1914. већ је био у иностранству на студијама.
Почетак Првог светског рата га је затекао у Кракову. Одмах се вратио на Балкан где су га аустроугарске власти ухапсиле и одвеле у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. За све то време, Андрић је интензивно писао песме у прози.
По изласку из затвора, одређен му је кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године. Након амнестије се вратио у Вишеград.
Годинама касније, Нобеловац Иво Андрић писао је о својим друговима из Младе Босне.
“Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској судбини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолијом, тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик који се све мање говори.
Али, између себе, гледајући један другом у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом, за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене младости.
И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.”
— Иво Андрић, 1934. године
