Скоро је игуман Алипије Животиков писао о томе како је престао да чита Јеванђеље. Кад је почео да служи у Донском манастиру у Москви, имао је заиста пуно посла. Није имао могућности од обавеза да се удуби у Свето Јеванђеље, (што би рекли са разумевањем да чита) тако да је то и престао. Није обраћао много пажње на то јер од четири ујутро па до касно увече био је заузет пословима по манастиру. Ништа није примећивао посебно, али је с временом почео да осећа и физичку и духовну клонулост, а одмор није долазио ни од сна, ни од простог предаха у пословима, па ни посебна исхрана му није помогла. Заспе па се пробуди, оде на братску службу па се испразни, ко да му неко посиса сву енергију. Седне за волан, руке му се тресу, хода а ноге му клецају. Све то траје, а бива му и теже, а не зна шта је.
Једном приликом послом је отишао код оца Агафадора који је био намесник. Искусни свештеник је одмах приметио да није све како треба. Питао га је кад је последњи пут читао Јеванђеље. О.Алипије се пренуо и схватио да је јако пуно прошло да је читао Јеванђеље.
У оцу се пробудила права духовна узбуна. Замандалио се у келију и читао, читао.. Што је више читао осећао је како му је боље. Читао је док није осетио да је пун енергије која му је фалила. Ово му је била велика лекција, коју није морао два пута да понавља. Сваки дан је читао по једну главу, тако да је за годину дана имао циклус од 365 глава Јеванђеља прочитаних.
Каже отац Алипије како се човек састоји од тела и душе. Тело своје одржавамо и хранимо, а главна храна за душу је Јеванђеље а то заборављамо. Не заборављамо да напунимо телефон, а да читамо Јеванђеље заборављамо. Ујутро прочитамо главу из Јеванђеља и добијемо благодат за цео дан.
Ми просто не схватамо шта је Јеванђеље. Кад би могли да видимо како се ђаво савија када узимамо у руке Јеванђеље, не би га никад испуштали из руку.
