Романије - Љубав побјеђује! 
Милићи, некада развијен рударски крај, данас су мјесто из којег млади масовно одлазе, школе се затварају, а власт ћути. Док природна богатства мирују, грађани све гласније питају – ко је заказао?
Јела Ђокић читав живот провела је у Милићима. Данас живи сама, јер су јој се дјеца и унуци одселили за Београд. За собом су оставили празан стан и младост која више не вјерује да овдје има будућности.
„Ево стан имам овде, празан. Дјеца су ми живјела у њему, отишли су за Београд. Нема овдје посла. Ја сам отишла код једне родице у кућу на село да би се могло преживјети. Пензија мала, све скупо.
Отишли су са двоје дјеце у Београд. Приватно станују, али не помишљају се вратити. Ако се шта не промјени да се посао може наћи. А иначе жале за овим крајем“, каже она.
Одлазак није само прича једне породице. Милићи већ годинама биљеже пад становништва. А некада је овдје било другачије.
Душко Вагурић се сјећа времена када је рудник „Боксит“ хранио цијели крај, данас овдје ради око 250 радника са кооперантима.
„Рудник боксита је био гигант. Који је највећи површински коп био у Европи, а други у свијету. Ту је било три ипо хиљаде радника. Пола Срба, пола Муслимана, огромне плате. Људи из Њемачке су се враћали да раде овде у ,, Бокситу“, биле веће плате“, сјећа се Вагурић.
Приватизација је означила крај рударске ере. Послови су нестајали, а са њима и људи. Данас је Вагурићеву дјецу, као и многе друге, живот одвео далеко од родног мјеста.
„Каква перспектива? Нема овдје ништа. Овдје је потоп. И тај ,, Боксит“ је други купио. Покојни ,, Боксит“, још му није годишњица издата. Сви ти радници, што је мало остало иду у Зворник“, каже Вагурић.
Школе су још један показатељ пропадања. Док број ученика опада, школе се затварају.
Ми смо до 2018-2019 имали четири подручне школе и једну централну. Међутим 2018-2109 једна подручна школа у Рашеву је престала са радом јер није било ученика. Остале су три подручне школе, међутим опет 2020-2021. још једна се школа угасила у Скугрићима, каже Радомир Маџаревић, директор ОШ „Алекса Јакшић“.
И Марко Голић, директор СШЦ „Милутин Миланковић каже да је све мање ученика. Ову школу сада похађа око 200 ученика, а прије десет година их је било много више.
То је било негдје око 400-500 ученика, такав је тренд је свуда. Ти одласци су из неког већ разлога актуелни. То погађа и нашу општину, каже Голић.
Упркос свему, има оних који се боре.
Владимир Ерић, матурант, осваја награде на информатичким такмичењима. Планира наставити школовање, али не и живот у Милићима.
„Планирао сам да упишем Факултет Техничких наука у Новом Саду, смјер софтверско инжењерство информационих технологија. Спремам се за то.
Алтернатива ми је Технички факултет у ИС надам се да ћу успјети у томе. Примарно сам планирао гдје завршим факултет ту и да останем,али да се враћам у Милиће јер они су дио мог живота“, каже Ерић.
Милићи су постали мјесто које талентовани млади људи напуштају с надом да ће се, можда, једног дана вратити.
Но, да би се то догодило, много тога мора да се промијени. Прије свега, приступ локалне власти гдје интерес моћних појединаца не смије бити испред добробити грађана.
„Овдје није фабрика доведена 40 година. И то се зна ко није дао да се доведе. Прво што бих урадио вршио бих притисак на власти да доведу пар фабрика да могу људи да раде.
Али не да доведу фабрике да је плата од првог до првог хватам се за сламку. Дај људи да се ради. Немој да ту газда има удјела 500 одсто а радник бациш ко циганки на бубањ. Овде има ресурса“, каже Дарко Милановић из Милића.
А да ли ће се нешто промијенити – још нема одговора.
Марко Савић, начелник општине Милићи био је заузет за разговор. Иако су питања послата и писаним путем, одговор није стигао.
У међувремену, природна богатства чекају, празне куће свједоче о одласцима, а Милићи, богати ресурсима, али сиромашни визијом за сада остају заборављени.
