На лицу оца понос, из мајчиног ока сузе, дједа стеже шајкачу и флашу, а бака се хвата за кецељу и онај тајни џеп одакле вади уштеђено богатство које трпа унуку у џеп „да нико не види“. Музика трешти, на столу свега од ића и пића, а у челу, подно заставе, будући редов окружен другарима, час невесео, час препоносан.
Овако је барем некада изгледао испраћај у војску што у СФРЈ, што касније у СРЈ. Свечана обавеза и како су старији говорили највећа част коју мушкарац може да испуни према држави од данас је готово па сасвим извјесна будућност за велики број младих.
За разлику од генерација који су војску служиле по 24, 18, 15 и 12 мјесеци, будући војници Војске Србије служиће највјероватније војни рок у трајању од 75 дана. Оно што се отвара као секундарно, али не мање важно питање је да ли ће се на велика врата у наше животе вратити и испраћаји у армију?
Шатори се развлачили по улицама, комшије се помагале
Некада су то биле феште које су умјеле да трају и до пар дана, када домаћини нису жалили ни динара, плаћајући и што имају и што немају, само да се момак “прописно” испрати у војску. Поред родбине и пријатеља, звали су се и они са којима се није баш најбоље слагало, јер су се, како се тада говорило “срећа и понос усред велике части” морала поделити са свима.
Ко није имао велико двориште, затварао је улице са шаторима – комшије се нису љутиле. Напротив, учествовале су у слављу помажући породици будућег војника да све прође по прописима, пише Блиц.
Ред среће и весеља, ред туге и суза, смијењивали су се од пјесме до пјесме, из минута у минут, што се чаша више пунила, душа се више празнила, те су многи у тим тренуцима по први пут видјели искру суза у очима очева, дједа, стричева и ујчева. “Суза поносница” стапала се право у поштуцовани брк, док је будући војник гутао кнедле и одбројавао вријеме до поласка у касарну.
Јер, за разлику од данас када имамо паметне телефоне са камерама и разне апликације за комуникацију из свих крајева света, некада је комуникација била лимитирана преко писама и говорницама. И тако чак до двије године, стотинама километара далеко у мјесту гдје никога не знате, са гомилом незнанаца у једној просторији. Иако се касније са тим истим људима окумљавало, братимило, у први мах, војницима који су тек придошли, није било нимало пријатно.
“Мој Милане, кад у војску пођеш”
Ко је био јак и издржао испраћај без да пусти сузу, сам пут од куће до аутобуске или жељезничке станице, није издржао, У цијелој тој причи најљепше је било хармоникашима јер није се могло замислити да се војник не испрати са музиком до превоза за касарну, те су дугметаре често биле мале да приме све новчанице намијењене за ону најскупљу “Мој Милане, кад у војску пођеш”.
Такав испраћај забиљежен је далеке 1976. године камером у једном од српских села, гдје се цијело мјесто скупило да испрати Милана Милошевића у ЈНА. Како се види на виралном снимку, њега су до воза којим је ишао до касарне пратиле три музике, цијела породица, комшилук, пријатељи и сви они којима су Милан и његова породица упутили позив да дођу на весеље.
Док су се мушкарци веселили, мајка, бака, сестре, а вјероватно и дјевојка, судећи по снимку, кришом су плакали у паузама пјевања.
Као што ред налаже, будућем војнику тадашње ЈНА су се пунили џепови новчаницама “да му се нађе у кантини са друговима или у дозвољеном изласку од пар сати”.
Да ли ће бити испраћаја?
За крај, тик прије него што ће Милан да крене у касарну, пало је и колце тик поред железничке станице, гдје је судећи по снимку, најагилнији и веселији био дјед.
Данас је неко друго вријеме, а судећи по приједлогу, регрути ће као што смо већ рекли, бити на служењу свега 75 дана, те можда овако помпезних и емотивних испраћаја неће ни бити. Са друге стране, готово сигурно ће бити и оних који ће свог првенца пут касарне испраћати уз иће, пиће и музику, сад само остаје да видимо да ли ће бити и шатора.
