Врхунске зелене махуне ове сезоне постале су парадокс на хрватским њивама, иако би њихова цијена требало да буде висока, произвођачи их тешко или никако не успијевају продати. Пољопривредник Тадеј очекује око 1.500 килограма урода, али за већину махуна нема купца ни по цијени од три евра за килограм.
Умјесто да заврше на тржишту, стотине килограма квалитетних зелених махуна Тадеј је одлучио подијелити људима бесплатно. Покушавао је пронаћи откупљиваче, возио је махуне и према Загребу, али интереса за откуп једноставно нема, пише Подравски.хр.
„Нико неће ни назвати“
„Нико неће ни назвати. А дајем их по три евра„, каже Тадеј, суочен с проблемом који, тврди, не погађа само њега.
Очекује укупно око 1.500 килограма махуна, али продаја на велико готово је немогућа. Производња постоји, квалитет постоји, цијена није претјерана, али купаца нема.
Тадеј притом одбацује приче да би махуне требало да коштају десетак или више евра по килограму како би се произвођачу исплатила производња.
„Како би ишло да су 12 евра? То су глупости, то није реална цијена. То није стварна цијена“, објашњава.
На пијацама можда појединачни произвођач успије продати килограм или два, на примјер на мору или на Долцу по вишој цијени. Али таква продаја не може ријешити проблем пољопривредника који има више од тоне производа.
„Не знамо шта садити“
Проблем је, сматра Тадеј, много шири од самих махуна. Пољопривредници годинама покушавају пронаћи културе које ће им донијети зараду, али често се догоди да исту идеју добије велики број произвођача.
„Не знамо шта садити. Сви имају исти проблем. И кајсије и ароније људи су посадили, то траје неколико година и сада нико не бере„, каже.
Ријеч је о својеврсном зачараном кругу. Када се појави информација да се одређена култура добро продаје, произвођачи је почну садити. Након неколико година на тржиште стижу велике количине, а потражња не расте истим темпом. Резултат је хиперпродукција, пад интереса откупљивача и производ који остаје на њиви.
Врхунски производ, али купаца нема
Махуне тако постају још један примјер хрватског пољопривредног парадокса: произвођач може имати врхунски производ, али ако нема организованог откупа и довољно купаца, урод нема готово никакву тржишну вриједност.
Тадеј је зато дио свог урода одлучио једноставно поклонити. Не зато што махуне не вриједе, него зато што их, упркос цијени од три евра, нема коме продати.
Махуне очигледно никоме не требају, закључак је који најбоље описује ситуацију с којом се ових дана суочава, али и питање које остаје за многе пољопривреднике: шта уопште садити да би се за неколико година пронашао купац?
