Родитељи дјеце са потешкоћама у развоју упозоравају на недостатак стручне подршке (дефектолози), вишемјесечне листе чекања и високе трошкове приватних третмана, са чиме је сагласно Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске, које потврђује да постојећи капацитети не одговарају потребама корисника. Истовремено, на Универзитету у Бањалуци не постоји званична иницијатива за покретање студијског програма специјалне едукације и рехабилитације.
Све више родитеља дјеце са потешкоћама у развоју поставља питање на које годинама не добија конкретан одговор: зашто Република Српска нема довољно дефектолога и због чега се на Универзитету у Бањалуци не отвори студијски програм на којем би се школовали стручњаци који су потребни здравственом, образовном и систему социјалне заштите?
Иза овог питања не стоји само интересовање за образовни систем већ и свакодневна борба породица које покушавају да својој дјеци обезбиједе стручну подршку. За неке од њих то значи чекање на процјену и први термин, за друге тражење приватних стручњака и издвајање новца за третмане који захтијевају континуитет, док се породице из мањих средина суочавају и с потребом да због услуга путују у веће градове.
Да проблем није само у утисцима родитеља, потврђује и одговор Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске, у којем се наводи да је у здравственом, образовном и систему социјалне заштите ангажовано око 400 дефектолога, односно специјалних едукатора и рехабилитатора. Међутим, Министарство истовремено признаје да капацитети пружалаца специјалистичких социјалних услуга не одговарају потребама корисника.
С друге стране, Универзитет у Бањалуци за Алоонлине потврђује да до сада није покренута званична иницијатива за оснивање студијског програма из области специјалне едукације и рехабилитације, нити постоји конкретан приједлог за његово покретање.
Управо у том раскораку између потреба породица, упозорења удружења и тренутног стања на Универзитету налази се суштина проблема који захтијева озбиљну расправу и системски одговор.
Мјесеци чекања и недовољно термина
Колико је стручна подршка важна, најбоље знају породице које је свакодневно траже за своју дјецу. У Удружењу за помоћ лицима са аутизмом „Дјеца свјетлости“ наводе да се из године у годину суочавају с проблемима у доступности услуга, чак и у Бањалуци, највећем граду Републике Српске.
Предсједница Удружења Мирјана Којић рекла је за Алоонлине да ова организација тренутно окупља и пружа подршку за око 40 активних корисника свих узраста са шире бањалучке регије, као и њиховим породицама.
„Радимо искључиво са особама из спектра аутизма, од ране доби до одраслог доба, као и са њиховим родитељима и старатељима. Водимо и јединствени Дневни центар за одрасле особе са аутизмом у Републици Српској, као и поподневне радионице за дјецу са аутизмом“, навела је Којић.
Из искуства Удружења, проблем није само у томе да ли стручњаци постоје већ и у томе колико су њихове услуге доступне дјеци којима су потребне.
„Иако је Бањалука највећи град у Републици Српској, капацитети у јавном здравственом и образовном систему не задовољавају стварне потребе. Наши корисници подршку дефектолога примарно траже у Центру за заштиту менталног здравља и Центру за базичну рехабилитацију при Дому здравља Бањалука. Међутим, због драстичног прилива дјеце и недостатка кадра, листе чекања на прве процјене и редовне термине трају мјесецима“, упозорила је Којић.
Према њеним ријечима, у јавном систему добити термин једном седмично или једном у двије седмице представља максимум за кориснике с којима се Удружење сусреће.
„За дјецу са аутизмом, којој је потребан интензиван, свакодневни и високо структурисан рад, то је системски недовољно“, истакла је предсједница Удружења.
Оваква искуства породица отварају питање да ли постојећи капацитети могу одговорити на потребе дјеце којима је стручна подршка потребна у континуитету. Проблем је посебно изражен када породице не могу добити термине у динамици коју сматрају неопходном за рад са својим дјететом.
Којић је указала и на положај породица из мањих мјеста, које су због недоступности одговарајућих услуга приморане да путују у веће градове.
У Дневном центру Удружења сарађују с дефектологом који пружа подршку и третмане корисницима, али такав вид подршке не може сам по себи надомјестити све потребе породица на ширем подручју.
Приватни третмани постали додатни терет за породице
Када стручну подршку не могу добити у јавним установама у одговарајућем року или учесталости, родитељи траже друге могућности. За многе то значи одлазак приватним дефектолозима и логопедима, што представља додатни финансијски издатак.
Којић наводи да је, према искуству Удружења, приватно плаћање третмана у Бањалуци постало уобичајено међу породицама које покушавају да својој дјеци обезбиједе континуитет подршке.
„Родитељи из нашег Удружења, како не би губили драгоцјено вријеме дјетета током ране интервенције, приморани су сами да финансирају приватне дефектологе и логопеде“, рекла је Којић за Алоонлине.
Како је додала, појединачни третмани представљају значајан трошак, нарочито када се узме у обзир да подршка често није потребна само кратко вријеме.
„Цијене појединачних третмана су високе, а с обзиром на то да аутизам захтијева континуиран и дуготрајан рад, то представља огроман финансијски удар на породичне буџете“, истакла је она.
Таква ситуација додатно отвара питање једнакости у приступу стручним услугама. Породице немају исте финансијске могућности, нити живе у срединама у којима им је потребан стручњак лако доступан. Када се подршка у великој мјери ослања на приватно плаћање, могућности породица да је обезбиједе могу се значајно разликовати.
Због тога се питање недостатка дефектолога не може посматрати само као проблем броја запослених стручњака. Оно се директно тиче и доступности услуга, трошкова које сносе породице и могућности да дјеца добију потребну подршку без обзира на мјесто становања и финансијске прилике родитеља.
Подршка је потребна и након завршетка школовања
Из Удружења „Дјеца свјетлости“ упозоравају да се проблеми не завршавају добијањем дијагнозе нити поласком дјетета у школу.
Према ријечима Мирјане Којић, посљедњих година биљеже драстичан пораст броја дјеце са аутизмом или израженим сумњама на поремећаје из овог спектра.
Родитељи им се, како наводи, најчешће обраћају због компликованих процедура, спорог процеса дијагностике и недостатка стручњака који су посебно оспособљени за рад с особама из спектра аутизма.
Посебан проблем представља прекид подршке у периодима када дијете прелази из једног система у други.
„Највећи проблем је прекид континуитета подршке у прелазним периодима, из вртића у школу, а посебно након завршетка школовања“, упозорила је Којић.
Ово питање показује да је потребно размишљати шире од самог броја дефектолога у одређеној установи. Подршка мора бити организована тако да одговори на потребе дјеце у различитим фазама развоја, али и одраслих особа којима су одговарајуће услуге и даље потребне.
Удружење зато наглашава важност стручног рада од најранијег узраста, као и потребе да подршка не престане онда када особа заврши формално образовање.
„За дјецу са аутизмом, дефектолози представљају стуб развоја. Они помажу дјетету да развије функционалну комуникацију, социјалне вјештине, самосталност и модификује понашања која их ометају у свакодневном животу. Без дефектолошке подршке у раној доби, инклузија у вртићима и школама остаје само слово на папиру“, поручила је Којић.
Ова порука додатно наглашава значај доступности стручњака у предшколским установама и школама, али и потребе за повезивањем образовног, здравственог и система социјалне заштите.
Министарство потврђује: Капацитети не одговарају потребама
Да потребе корисника превазилазе постојеће капацитете, потврђују и подаци које је за Алоонлине доставило Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске.
Према подацима којима располаже ово министарство, у Републици Српској тренутно је ангажовано око 400 дефектолога, односно специјалних едукатора и рехабилитатора, у системима здравства, просвјете и социјалне заштите.
Највише их ради у просвјети, односно у специјализованим установама за дјецу са сметњама у развоју и у редовним школама у оквиру инклузивног образовања.
Када је ријеч о здравственим и установама социјалне заштите, Министарство наводи да ови стручњаци раде у домовима здравља, центрима за ментално здравље, центрима за рани раст и развој, ОРЛ клиникама и клиникама за психијатрију.
Њихов рад обухвата подршку дјеци са успореним психомоторним развојем, говорно-језичким потешкоћама, оштећењима слуха, вида и моторике, као и особама са интелектуалним оштећењима, аутизмом, первазивним развојним поремећајима и потешкоћама у понашању.
У Министарству истичу да је важно разумјети специфичност овог занимања и његову улогу у развоју способности особа којима је потребна стручна подршка.
„Важно је истаћи да фокус дефектолога/специјалних едукатора и рехабилитатора није болест коју медицина лијечи, већ стање у коме се неко лице налази, односно предузимање свих научних и стручних специјализованих знања и вјештина дефектолошке науке како би се максимално развиле све преостале способности“, навели су из Министарства.
Међутим, у прилог ономе што су нам рекли из УГ „Дјеца свјетлости“ иде дио одговора који се односи на раст потреба и расположиве капацитете.
„Подаци указују и на пораст броја дјеце са сметњама у развоју, док капацитети оних који пружају специјалистичке социјалне услуге не одговарају потребама корисника“, потврђено је у одговору Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске.
Ова оцјена представља важан дио шире слике. Иако Министарство наводи да је у различитим системима ангажовано око 400 стручњака, у одговору није прецизирано колико их је укупно потребно, колико недостаје у појединим установама и локалним заједницама, нити колико дјеце и одраслих чека на услуге. Због тога се не може утврдити тачан број дефектолога који недостаје Републици Српској. Ипак, из Министарства потврђују да постојећи капацитети пружалаца специјалистичких социјалних услуга нису довољни да одговоре на потребе корисника.
Нови центри
Министарство здравља и социјалне заштите наводи да се услуге раног раста и развоја пружају у здравственим установама, установама социјалне заштите и васпитно-образовним установама.
Центри за рани раст и развој раније су успостављени у појединим локалним заједницама, док су током 2025. године нови центри успостављени у домовима здравља у Бањалуци, Добоју, Приједору и Бијељини.
Како су појаснили из Министарства, циљ је унапређење услуга кроз сарадњу здравства, образовања и социјалне заштите, координацију и мултидисциплинарни приступ стручњака.
Тимове чине психолози, дјечији психијатри, логопеди, дефектолози и медицинске сестре, а намјера је да се потешкоће у развоју препознају благовремено и да се дјеци до шест година обезбиједе ране интервенције. Ове активности представљају један од праваца унапређења подршке дјеци и породицама. Ипак, доступност услуге зависи и од тога да ли установе имају довољно стручњака који могу одговорити на број корисника и њихове потребе.
Министарство истиче и да је, препознајући пораст броја дјеце, младих и пунољетних особа којима су потребне услуге дефектолога, у систему социјалне заштите омогућено отварање приватних центара за специјалистичке социјалне услуге. Уз то, поменуто Министарство и ЈУ Завод за социјалну заштиту Републике Српске прошле године иницирали су да хуманитарна акција „С љубављу храбрим срцима“ буде усмјерена на успостављање и опремање јавне установе Центар за специјалистичке социјалне услуге Републике Српске.
„У току су интензивне активности на припреми услова за почетак рада овог центра са сједиштем у Фочи, гдје се и школује овај кадар, те организационим јединицама у Бањалуци и Дервенти, имајући у виду и њихове кадровске могућности“, навели су из Министарства.
Планирани центар требало би да пружа мултидисциплинарне услуге које укључују и стручњаке из области дефектологије, специјалне едукације и рехабилитације.
Ипак, тек ће почетак рада и стварни капацитети ове установе показати у којој мјери ће моћи одговорити на потребе корисника. Отварање нових центара и организовање услуга важни су кораци, али остаје питање обезбјеђивања довољног броја стручњака који ће у њима радити.
Најављено уређивање професије
Министарство је указало и на Нацрт закона о измјенама и допунама Закона о здравственим коморама, којим је, према наводима ове институције, предвиђено оснивање Едукаторско-рехабилитационе здравствене коморе.
„Није довољно само повећати број извршилаца, него је неопходно и стално радити на квалитету њихове услуге кроз едукацију и лиценцирање“, поручили су из Министарства.
Ријеч је о законском рјешењу које је још у процедури, због чега се оснивање коморе не може представљати као већ завршена активност. И овај дио указује на то да се питање стручне подршке не своди искључиво на образовање нових кадрова. Потребно је обезбиједити и одговарајуће услове за њихов рад, професионални развој и квалитет услуга које пружају.
Универзитет у Бањалуци: Нема званичне иницијативе
Упркос проблемима на које упозоравају родитељи и удружења, на Универзитету у Бањалуци до сада није покренута званична иницијатива за оснивање студијског програма из области специјалне едукације и рехабилитације.
„На Универзитету у Бањалуци до сада није покренута званична иницијатива за оснивање студијског програма из области специјалне едукације и рехабилитације, нити тренутно постоји конкретан приједлог за покретање таквог студијског програма“, навели су са Универзитета у одговору за Алоонлине.
Овај одговор посебно је значајан јер се односи на питање које родитељи све чешће постављају, а Удружење „Дјеца свјетлости“ сматра једним од кључних за дугорочно рјешавање недостатка кадра.
На Универзитету појашњавају да покретање новог студијског програма подразумијева израду елабората којим се образлаже оправданост увођења студија, дефинишу циљеви и исходи учења, наставни план и програм, потребан наставни кадар, просторни и материјални услови, као и начин обезбјеђивања квалитета наставе. За извођење новог студијског програма потребно је, како наводе, испунити и законом прописане услове у погледу одобравања његовог извођења и осигуравања квалитета, укључујући одговарајуће поступке пред надлежним институцијама.
Када је ријеч о могућности покретања студија специјалне едукације и рехабилитације, са Универзитета истичу да је најприје потребно размотрити потребе образовног, здравственог и система социјалне заштите за овим профилом стручњака.
Све у свему, тренутно нема конкретног приједлога за отварање студијског програма на Универзитету у Бањалуци, иако удружења указују на проблеме у доступности стручне подршке, а Министарство здравља и социјалне заштите потврђује да постојећи капацитети специјалистичких социјалних услуга не задовољавају потребе корисника.
Отварање смјера би дугорочно допринијело рјешавању проблема
У Удружењу „Дјеца свјетлости“ сматрају да је управо недостатак одговарајућег студијског програма на јавним универзитетима у Републици Српској један од кључних разлога недостатка стручног кадра.
Према мишљењу Којићеве, отварање таквог студија на Универзитету у Бањалуци могло би дугорочно допринијети повећању броја стручњака и њиховој доступности установама које пружају подршку дјеци и одраслима.
„Отварање овог смјера на Универзитету у Бањалуци би дугорочно ријешило дефицит стручњака, омогућило да свака васпитно-образовна и здравствена установа има стално запослене дефектологе и стабилнију будућност за дјецу и породице“, истакла је Којић.
Ипак, евентуално отварање студијског програма било би само један дио рјешења. Да би нови стручњаци заиста дошли до дјеце и породица којима су потребни, потребно је планирати и финансирати радна мјеста, утврдити потребе различитих установа и омогућити доступност услуга и изван највећих градова. Удружење зато инсистира и на развоју центара за рану интервенцију, као и на већој доступности стручњака у предшколским и школским установама.
Саговорница сматра да је улагање у стручну подршку од најранијег узраста важно и за каснији степен самосталности особа којима је та подршка потребна.
Без одговора Министарства просвјете и Завода за запошљавање
За потпунију слику о недостатку дефектолога у Републици Српској било би важно чути и институције надлежне за образовање и тржиште рада. Алоонлине је питања упутио Министарству просвјете и културе Републике Српске и Заводу за запошљавање Републике Српске, али до објављивања овог текста одговоре нисмо добили, упркос вишеструким покушајима да ступимо у контакт с овим институцијама.
Њихови одговори били би значајни за потпуније сагледавање проблема, посебно када је ријеч о потребама образовног система, планирању кадрова, могућностима школовања нових стручњака и подацима о потражњи за дефектолозима на тржишту рада. Без тих информација остаје непознато колико је стручњака потребно образовном систему, какве су потребе установа у различитим дијеловима Републике Српске и постоји ли процјена укупног броја дефектолога који недостају.
Проблем недостатка дефектолога у Републици Српској очигледно се не може ријешити једном мјером. Потребно је утврдити стварне потребе система, планирати образовање нових стручњака, обезбиједити њихово запошљавање и развијати услуге које ће породицама бити доступне онда када су им потребне.
Питање које родитељи постављају није само да ли ће у Бањалуци бити отворен студијски програм специјалне едукације и рехабилитације. Оно је и питање како ће Република Српска обезбиједити довољно стручњака, ко ће планирати њихов број, гдје ће радити и како ће се осигурати да дјеца и одрасли којима је потребна подршка не морају мјесецима чекати или сами финансирати услуге које не могу добити у јавном систему. Док се не утврде потребе и не предузму конкретни кораци, одговор на питање зашто нема довољно дефектолога остаће много више од академске расправе. За бројне породице то је свакодневни проблем који не може чекати.
