Осам људи са подручја општине Соколац 2. новембра чека изрицање пресуде. А гдје су данас они који су се заклињали да неће признати Суд БиХ? Гдје су институције, гдје су протести, гдје је подршка? Како се приближава 2. новембар, дан када би осморици наших суграђана требало да буду изречене пресуде пред Судом Босне и Херцеговине за наводне ратне злочине, не могу, а да се не запитам: јесу ли људи који су стварали и бранили Републику Српску данас препуштени сами себи?!
Гдје су данас они који су говорили да не признају Суд БиХ? Гдје су стотине и хиљаде људи који су излазили пред ту исту правосудну институцију да пруже подршку појединим политичарима? Гдје су данас велике ријечи, патриотска обећања и заклињања у Републику Српску?
Зар су људи који су у најтежим временима стали у одбрану свог народа и стварали Републику Српску мање важни од било ког политичара? Зар њихова судбина не заслужује пажњу, подршку и солидарност? Зар се патриотизам мјери само онда када треба бранити политичке функције, а заборавља када пред судом стоје људи који су за ову Републику поднијели огромну жртву?
Није патриотизам само стати иза политичара када му је тешко. Патриотизам је стати уз свој народ и онда када нема политичке користи, када нема камера и када од подршке не зависе ничији гласови.
Ови људи годинама пролазе кроз тешке судске поступке и неизвјесност. Њихове породице живе под теретом тог процеса, док се јавност, чини се, све више навикава на чињеницу да се наши саборци изводе пред судове, да се изричу високе затворске казне и да се њихова судбина своди на неколико успутних вијести.
А ова прича има и посебно болну димензију. Двојица њихових сабораца, који су заједно са осталима пролазили кроз овај судски процес, у међувремену су преминула. Иза њих су остали породица, успомене и године неизвјесности кроз које су пролазили и остали оптужени. Не можемо са сигурношћу тврдити да су стрес и секирација били узрок њихове смрти, али не можемо ни занемарити колико дуготрајни судски процеси и неизвјесност могу бити тешко бреме за човјека и његову породицу.
Два њихова саборца више нису међу живима, а остали и даље чекају судски епилог. Колико још времена, неизвјесности и људских судбина треба да прође да би се неко запитао кроз шта ови људи и њихове породице пролазе? Зар је могуће да се о њима говори тек када дође дан изрицања пресуде, док током свих претходних година изостаје видљивија подршка?
Колико је још наших људи морало проћи кроз ову голготу да бисмо се запитали гдје смо као друштво? Колико је породица остало да се саме боре са страхом, неизвјесношћу и теретом судских процеса, док они који се најгласније позивају на одбрану Републике Српске углавном ћуте?
Посебно забрињава дугогодишњи осјећај неправде и селективног приступа процесуирању ратних злочина. У српском народу годинама постоји увјерење, базирано на досадашњим пресудама, да се припадници Војске и полиције Републике Српске процесуирају и осуђују на дугогодишње затворске казне, док се за злочине над Србима, не види једнак степен одлучности и ефикасности, подебно имајући у виду да се бројни предмети, и порњд огромног броја доказа, и даље налазе у ладицама и чекају судски епилог. Па чак и ако се неким чудом поступак покрене, за иста дјела припадници других народа добијају вишеструко мање казне или бивају ослобођени.
Зар правда може бити правда ако се примјењује селективно? Зар жртва једног народа вриједи мање од жртве другог?
Српске породице које су изгубиле своје најмилије имају право да питају зашто многи злочини над њиховим најближима још чекају на судски епилог. Имају право да траже одговоре о предметима који годинама стоје без коначног исхода, као и да захтијевају да се одговорни за злочине над Србима процесуирају једнако одлучно као и припадници српског народа.
Не тражимо повлашћен положај за Србе, нити тражимо да било ко буде изнад закона. Тражимо једнака мјерила, непристрасне поступке и правду која неће зависити од тога ко је оптужен, а ко је жртва. Сваки злочин мора бити истражен, свака жртва заслужује истину, а сваки одговорни појединац мора одговарати – без обзира на националност, униформу коју је носио или страну којој је припадао.
Јер правда која се доживљава као селективна не враћа повјерење у институције – она продубљује неповјерење и осјећај да за све не важе иста правила.
Око 25.000 живота уграђено је у темеље Републике Српске. Иза тог броја стоје имена, породице, угашене младости и судбине које никада не смијемо заборавити. Зар је могуће да се жртва тих људи данас помиње само на годишњицама, у говорима и пред камерама, док се њихови саборци, суочени са озбиљним оптужбама и судским поступцима, боре без довољне јавне подршке?
Када су поједини политичари били суочени са судским поступцима, институције су се оглашавале, организовали су се скупови, упућивале поруке и позивали грађани да пруже подршку. Тада се говорило о одбрани Републике Српске, њених институција и њеног достојанства.
А сада, када се ради о осморици људи са подручја Сокоца, питамо: зар одбрана достојанства Републике Српске вриједи само када су у питању политичари?
Ако је Република Српска држава коју су стварали борци, њихове породице и народ који је поднио огромне жртве, онда се њено достојанство не може бранити селективно. Не може се од обичног човјека очекивати да буде на првој линији када је најтеже, а затим га препустити забораву када му је потребна подршка.
Од институција Републике Српске очекујемо да, у оквиру својих надлежности, пруже правну и институционалну подршку, да прате поступке и инсистирају на поштовању свих законских гаранција. Од политичких представника очекујемо да се огласе. Од јавности очекујемо да не окреће главу.
Ово није позив да се пресуда унапријед донесе на улици. Ово је позив да се не забораве људи чија се судбина тиче цијеле заједнице.
Зато, пред 2. новембар, питање више није само каква ће бити судска одлука. Питање је и какво смо друштво постали ако за једне можемо организовати масовне скупове, подизати глас и покретати читав политички апарат, док за друге нема ни ријечи, ни окупљања, ни видљиве подршке.
Република Српска није ничија приватна својина. Нису је стварали само политичари, нити је само њима припала. Стварали су је и они чија се имена данас ријетко помињу, чије породице носе терет прошлости и чији се саборци питају да ли је све оно за шта су се борили имало смисла.
Ако смо заборавили људе који су бранили Републику Српску, онда морамо имати храбрости да признамо да смо као друштво заказали.
Срамота је да се о патриотизму најгласније говори онда када је политички користан, а да се ћути када је подршка потребна људима који су за Републику Српску дали године свог живота.
Пред 2. новембар, нека се свако запита: гдје смо били када је требало стати уз ове људе и гдје ћемо бити ако сутра подршка буде потребна неком другом нашем борцу?
Јер Република Српска не смије бити јака само када брани своје политичаре. Мора показати да није заборавила ни свој народ, ни своје борце, ни њихове породице.
Ако данас ћутимо док људи који су учествовали у стварању и одбрани Републике Српске чекају пресуде, шта онда поручујемо будућим генерацијама? Као неко ко није био борац, сматрам да је наша дужност да поштујемо оне који су у најтежим временима стали у одбрану свог народа и да не дозволимо да данас буду препуштени сами себи. Не тражимо да било ко буде изнад закона, већ да закон буде једнак за све, а да се људима који су стварали Републику Српску обезбиједе достојанство, правичан поступак и подршка коју заслужују. Ако заборавимо оне који су носили највећи терет стварања Републике Српске, какву поруку шаљемо онима који тек долазе?!
Зато овим људима упућујем своју искрену подршку. Моја подршка није питање политике, већ питање правде, људског достојанства и односа према људима који су учествовали у одбрани Републике Српске.
