Уколико желите да постигнете успјех негдје на Западу, морате бити пет па и десет пута бољи од локалних доктора да бисте могли напредовати. Само у тим случајевима можете успјети, порука је то једног од најугледнијих пластичних и реконструктивних хирурга у свијету Миломира Нинковића, који је 30 година провео у Њемачкој.
Навео је и да многи пропадну у жељи да направе велику каријеру на Западу.
– Увијек сте тамо странац који мора да доприноси много више него један локални љекар – казао је Нинковић са којим смо разговарали и о трендовима у естетској и реконструктивној хирургији, изазовима будућности, анегдотама из операционих сала...
Професор Нинковић, један од најцјењенијих стручњака у свијету у области пластичне, реконструктивне и естетске хирургије и хирургије шаке, био је предсједник Европског удружења у овој области и шеф клинике за пластичну реконструктивну и хирургију шаке и опекотина болнице у Њемачкој. Неки од захвата које је осмислио носе његово име. Урадио је јединствену трансплантацију шака, осмислио рјешавање проблема парализе бешике, спровео у дјело идеју како помоћи људима који не могу да подигну стопало, а успио је и да пронађе методу којом доња усна због карцинома може бити одстрањена и са трансплантираним мишићем са наткољенице поново реконструисана.
ГЛАС: Према доступним информацијама рођени сте у општини Соколац.
НИНКОВИЋ: Рођен сам у Сокоцу, иако морам рећи да никад нисам тамо живио. Та болница у којој сам рођен била је највећа у то вријеме. Имам мало неких веза са Сокоцем. Са породицом сам живио у Сарајеву до 1992. године.
ГЛАС: Да ли долазите у Сарајево?
НИНКОВИЋ: Моја мајка живи у Палама, тако да редовно долазим у те наше крајеве.
ГЛАС: Посјећивали сте раније и медицинске факултете и здравствене установе у БиХ и држали предавања студентима. Да ли су и даље актуелна та предавања?
НИНКОВИЋ: Држао сам предавања на Универзитету у Сарајеву, али и на фочанском Медицинском факултету. Прије сам долазио и у Бањалуку. Вјероватно ћемо сада и то успоставити, да дођем чешће у Бањалуку на факултет и у Клинички центар. Помагао сам и колегама из Мостара и Тузле. Гдје год ме неко замоли за помоћ, ако сам у могућности, то и урадим. Радили смо и на едукацији кадрова. Вјерујем да ћемо све то наставити у неким годинама пред нама интензивније.
ГЛАС: Шта Вас је мотивисало да се специјализујете управо за пластичну, реконструктивну и естетску хирургију?
НИНКОВИЋ: Као студенти медицине не знамо пуно о специјализацијама и специјалним дисциплинама. Био сам изванредан студент па сам мислио да треба да се бавим кардиологијом, тако да сам провео једно вријеме на кардиологији и видио да то није за мене. Затим сам отишао и на неурохирургију, гдје сам провео три мјесеца и видио да ни то није за мене. Недостајала ми је одређена креативност у којој човјек може да покаже свој приступ медицинским проблемима и рјешавањима. И онда сам срео професора Старевића, који је у то вријеме био декан Медицинског факултета, а ја сам ко студент био продекан, тако да смо се знали већ из мојих студентских дана. И онда је он предложио да дођем и погледам пластичну хирургију. Питам га ја тада: „Шта се ради све на пластици?“. Онда је рекао једну дивну реченицу. Каже: „Па ево, знате, пластика има једну велику предност, људи вам не умиру“. То ме је заинтересовало и од првог дана схватио сам да је та дисциплина за мене, јер даје невјероватан простор у којем имате више начина да ријешите неки медицински проблем и зависно од ваше креативности и знања можете да изаберете најбољи пут за пацијента. Тако да сам ја 41 годину у овој области, са којом сам и даље одушевљен и сматрам је једном од најљепших у хирургији.
ГЛАС: Ваш рад препознат је кроз бројне награде и међународна признања. Која Вам је најзначајнија и зашто?
НИНКОВИЋ: Ове године сам добио двије награде које ме можда чине најсрећнијим. Једна је награда коју сам добио у Барселони од Свјетског удружења за реконструктивну микрохирургију. Одржао сам тада и предавање од сат времена о свом раду и доприносу реконструктивној микрохирургији. То ми је једно од највећих признања јер га додјељује Свјетско удружење. Такође, први сам из Европе који је добио ту награду. Њу додјељују пет година. Такође, овог мјесеца требало би да ми буде уручена „Тифембах медаља“, коју једном годишње у хирургији додјељује Удружење пластичних хирурга, реконструктивних хирурга, хирурга шаке и естетских хирурга Њемачке. Добитник сам те медаље за ову годину и то ме обрадовало, јер већ двије године нисам више у Њемачкој активан, а и поред тога су ме позвали на тај конгрес и додијелили награду.
ГЛАС: Да ли знате број добијених признања?
НИНКОВИЋ: Искрено, не знам. Нисам направио неку листу, али оних најкључнијих и највећих свјетских сигурно знам, али што се тиче других… Добијао сам пуно признања од различитих факултета и институција, али нисам водио неку строгу евиденцију колико их је.
ГЛАС: Како видите будућност пластичне и реконструктивне хирургије у идућих десет година?
НИНКОВИЋ: Мислим да је пластична хирургија доживјела велике развојне кораке, али и да дио оне естетске хирургије коју смо имали, поготово овдје на Балкану, јењава. На телевизији сте могли видјети свуда оне повећане усне, које по мом мишљењу не изгледају лијепо. Али је то била мода. Тај приступ естетици доста је промијењен. Данас покушавамо такозвани регенеративни елемент – природним приступом вратити складну љепоту, а не преувеличавати неке елементе, као груди, задњицу и усне. Такав модел љепоте данас постаје све мање и мање актуелан. Данас се покушава освјежити лице, кожа, дати јој једну природну љепоту. И то је тренд који ће се у естетској хирургији продужити у наредних десетак година. Вјероватно ћемо онда смислити нешто ново. А што се тиче реконструктивне хирургије, покушавамо да направимо што је могуће бољу форму у некој реконструкцији, а да истовремено вратимо изгубљену функцију неког органа. Да ли је то изгубљена функција шаке, мишића лица и тако даље. Човјек покушава данас да направи што савршенију реконструкцију зависно од недостатака који се реконструишу. Већ скоро 35 година радим реконструкцију дојке, у којој узимам ткиво у доњем дијелу трбуха. Највећи број жена има вишак тог ткива у доњем дијелу трбуха, тако да њима направимо једну естетску операцију трбуха, а истовремено са вишком направимо феноменалну реконструкцију дојке, која ће имати добру форму и природну конзистенцију. То је у ствари тренд, да се тим микрохируршким захватима реконструише оно што недостаје ткивом којег има у изобиљу на неком другом мјесту.
ГЛАС: Каква је улога умјетности и прецизности у пластичној хирургији? Да ли је хирург помало и умјетник?
НИНКОВИЋ: Не само да је умјетник, него је и креативан. Креативност је одлучујућа у пластичној хирургији, јер хирург прво мора да примијети проблем, да га дефинишете и да онда тражи најоптималније рјешење у складу са жељама пацијента. Ако радите естетску хирургију, онда морате да схватите шта пацијент истински жели, који је то његов основни проблем и да онда ту његову жељу, а не своју идеју, реализујете. Битно је задовољити пацијента у његовим настајањима да репарира или реконструише оно што је за њега у том тренутку неприхватљиво. Да ли су то капци, опуштено лице, опуштене дојке, опуштени трбух и све остало што некоме смета. Морамо прво схватити који је проблем да бисмо га ријешили. У реконструктивној хирургији много комплексније је дефинисати и ријешити проблем, али је истовремено и интересантније.
ГЛАС: Колико је трајала најдужа операција коју сте извели?
НИНКОВИЋ: Најдужа операција је трајала код трансплантације обостраних шака и то 18 сати и 20 минута. Та операција је за јавност била интересантна, иако технички није било неких великих проблема. Било је пуно других операција које су биле захтјевније него што је та трансплантација шака, али сама по себи трансплантација са мртвог донатора на живог пацијента увијек је интересантна.
ГЛАС: Прије колико година је та операција изведена?
НИНКОВИЋ: Тачно 8. марта 2000. године. Пацијент је био прошле године гост код мене овдје у Чепину код Осијека у конгресном центру, гдје је одржао предавање на којем је говорио о 24 године искуства са трансплантираним шакама. И данас он сасвим нормално функционише.
ГЛАС: Можете ли нам открити неке анегдоте из операционих сала?
НИНКОВИЋ: Када сам био у Инзбруку један професор је радио микроваскуларни режањ свом великом пријатељу. Када смо дошли у јутарњим часовима да погледамо тај режањ, рекао сам колеги: „Пусти мене, ја ћу то реконструисати“. Тај пацијент тада ми је рекао: „Ако ми спасите режањ, ја ћу вам купити ауто“. Оперисао сам га пет сати и успјели смо спасити све то ткиво. Једног дана, након што је то све прошло, сретнем га и питам га у шали шта је с тим обећаним аутом и он долази сутрадан код мене и доноси ми онај аутић, играчку и каже: „Ја сам рекао да ћу ти купити ауто, али нисам рекао које“. Тако да сам ја добио ауто за ту операцију. То је једна симпатична шала која ми је сада пала на памет.
ГЛАС: Велики број образованих и стручних људи напушта нашу земљу. Која је Ваша порука њима?
НИНКОВИЋ: Мислим да су очекивања младих када је ријеч о одласку у свијет нереална. Одлазак, ако је човјек био принуђен, као што смо ми били у тренутку тог страдања, је некако оправдан, али мислим да се у БиХ, као и свуда на Балкану, може организовати квалитетнији живот него негдје на Западу. Провео сам 30 и нешто година у њемачком говорном подручју и то је јако напорно. Ако желите да постигнете успјех, морате бити пет па и десет пута бољи од локалних доктора да бисте могли напредовати. Само се у случајевима неке посебне надарености може успјети, а нисмо ми сви изузетно надарени. Многи од нас пропадну у тој жељи да направе велику каријеру на Западу, јер увијек сте тамо странац који мора да доприноси много више него један локални доктор. Због тога бих препоручио младима да добро размисле прије него што оду. Надам се и да ће Балкан понудити младим људима више шанси за развој, јер само тада ће мање одлазити на Запад. Тамо неће бити прихваћени све док својим радом не постигну да их заједница истински прихвати као равне сараднике.
Музика у операционој сали
ГЛАС: Како проводите слободно вријеме и пуните батерије након напорних операција?
НИНКОВИЋ: Спорт је за мене одувијек био одлучујући. Свим родитељима препоручујем да омогуће дјеци док су мала да се баве различитим врстама спорта, јер ће им то јако добро доћи касније у животу. Играо сам фудбал, кошарку па и одбојку. Чак сам играо кошарку у другој лиги у Аустрији, а касније сам прешао на тенис, да бих у посљедњих десетак година био одушевљени играч голфа. Спорт је стварно оно што мене чини срећним. Немам могућности за голф овдје у Славонији, али имам за вожњу бицикла, пливање, тако да у сваки други дан покушавам да уклопим бар 40 минута неке спортске активности. Осим тога уживам уз музику и у операционој сали и то ме одмара у тренуцима замора. Спорт и музика могу да учине живот интересантнијим. Најмање гледам телевизију.
