Слађана Станковић (1964-1999) је имала све – успешну фирму, породицу и пријатеље који су је волели и миран живот у родном Нишу. Ипак, док су други планирали будућност, она је у свом дневнику записала реченицу која ће јој одредити судбину: „У случају напада на Србију, отићи ћу на Косово“.
Ово је прича о жени која је одржала обећање дато себи, пронашла љубав свог живота у јеку најжешћих борби и на крају положила живот на олтар отаџбине, оставивши иза себе легенду која никада неће избледети.
Прича о њој је објављена на Фејсбук страници „Бомбардовање Србије 1999. – Да се никад не заборави“, а ми вам је преносимо у наставку:
„Слађана Станковић рођена је у Нишу. Одрасла је у породици чији су преци увек били учесници неких ратова у прошлости. Наравно, сви су били мушкарци.
Слађану су сви волели. Била је ведрог духа, добар пријатељ. Била је трговац. Имала је своју фирму, која се бавила извозом и увозом. Поштено је зарађивала, живела је обичним и мирним животом, примерено жени у 30-тим годинама.
Пре почетка НАТО агресије, Слађана Станковић водила је дневник. Дубоко забринута стањем на Косову и Метохији један дан је написала: „У случају напада на Србију, отићи ћу на Косово да браним своју земљу. Не знам да ли ћу се вратити“.
То је накнадно прегледавши дневник прочитала њена рођена сестра Оливера. Слада није имала никакав разлог да ратује. Била је жена, била је млада, имала је стабилан посао, све што јој је било потребно да не угрожава себе на било који начин.
Ипак, са почетком НАТО агресије, ова девојка је у среду увече, 24. марта, чврсто одлучила да обећање дато себи, испуни. Обратила се оцу и озбиљно му рекла: „Тата, ја хоћу на Косово, хоћу у рат, ово је превише!“.
Отац је остао забезекнут: „Слађана, шта прицаш то, какав рат, јеси ти свесна уопште шта се дешава, тамо се гине, то није кафић“. На шта му она одговара: „Тата, ја сам чврсто донела одлуку и ништа ме неце спрецити“.
Већ следећег дана, 25. марта, Станковићева одлази и добровољно се пријављује у Нишки корпус, са изричитом жељом да учествује као борац, са оружјем.
Међутим, убрзо је упућују у 549. моторизовану бригаду на границу, али као болничарку, јер је војницима доле била неопходна помоћ и појачање у погледу медицинске бриге. Добија распоред на караули Горожуп, Планеја код Призрена. Њен основни задатак је био да као члан медицинског санитета санира повреде рањеницима и обезбеди им прву помоћ. То је од првог дана радила беспрекорно.
После два месеца, крајем маја, први пут се јавља породици и саопштава им помало невероватну вест. На караули је упознала руског добровољца Јурија Осиповског. Он је био годину дана само старији од ње, био је руски официр а родом из Минска, Белорусије.
Љубав је планула. У таквом тешком и суморном окружењу Слађана и Јуриј су се једноставно на прву пронашли. Толико су се јако повезали да су убрзо одлучили и да се венчају. Тог 22. маја, обоје у униформама, склопили су брак у Призрену, а кум је им био нико други до Божидар Делић, командант бригаде.
Станковићи су били пресрећни, прво зато што су је чули после толико времена, а потом и због изненађујуће удаје. На крају разговора им је обећала да ће са мужем доћи у Ниш 2. јуна на замену један дан, како би га упознали. Нажалост, то је било последњи пут да је чују.
Пошто скоро двомесечни покушаји да се пробију Кошаре нису успели, а терористи су претрпели изузетно велике губитке, о чему је крајем априла писао чак и амерички Њујорк Тајмс описавши ситуацију као: „Операција пробоја ОВК на југословенској граници претворена је у крваву кашу“, морало се прећи на нови план.
Крајем маја, тачније 26.-ог почиње операција „Стрела“ где крећу масовни напади здружених снага шиптарских терориста, регуларне албанске војске, страних плаћеника и инструктора, како би преко карауле Горожуп пробили планину Паштрик и дошли до Призрена.
Идеја им је била да кад већ на Кошарама то нису успели, овде отворе пут за убацивање додатних терористичких снага на простор Космета, пресеку комуникацију Пећ-Призрен и направе простор за евентуално убацивање НАТО пешадије чије копнено деловање још увек није сасвим одбачено.
Терористичке снаге су биле доста исцрпљене и умањене, па је било јасно, поготово после неуспеха на Кошарама да неће бити способне да то ураде. Због тога НАТО одлучује да преузме иницијативу и из ваздуха свим силама нападне српске положаје на Паштрику.
Поменутог дана, терористи крећу у општи напад, у покушају заузимања карауле, али пре свега ослабљења српских снага које би потом по плану засуо НАТО из ваздуха. У првих неколико сати, део агресора успео је да уде у дубину наше територије, али највише 200 до 400 метара.
Отпор им пружа најпре Прва чета прве моторизоване бригаде, где се на првој линији налази око 200 војника.
Саму караулу чувају два вода, тачније 63 бораца. Долазак четворице старешина после два сата из команде бригаде поготово даје на сигурности нашим војницима и подиже им морал.
До наших долази информација да се на самој граници налази око 1.000 терориста, а да их је око 5.000 укупно спремно за дејства. Ситуација делује изузетно критично. И поред јаког првог напада уз албанску артиљерију, положаји су одбрањени, а терористи заустављени.
Наши не чекају, већ након кратког предаха први дејствују хаубицама 122 мм и минобацачима 120 мм, чиме изненађеним агресорима наносе озбиљне губитке. Укључује се НАТО и хеликоптером Апач руши саму зграду карауле. Тада креће јака бочна ватра на наше положаје чиме се још једном на крају првог дана покушава пробити прва линија. Због тога наши борци запоседају другу линију одбране и тактички се одлично бране и поново одбијају нападе. Тада стиже информација о доласку појачања. До мрака је на положајима било већ око 1.200 људи што је сада било сасвим довољно за одбрану на том правцу за разлику од почетних напада.
Наредних дана, борбе се настављају. НАТО само у току 29. маја преко 150 пута лети изнад Паштрика и осматра наше положаје. Намера је била сасвим јасна. Сутрадан 30.ог, бомбардери Б-52 крећу у стравичне нападе око села Планеја. Настаје пакао који се тешко може описати.
Посежу за тзв. „тепих бомбардовањем“, изручују 110 тона бомби на простор раздаљине између 200 и 800 метара. Површина погођена на тај начин остаје практично срављена са земљом. Циљ таквог дејства је потпуно јасан. Потпуно уништење снага ВЈ и омогућавање уласка ОВК који су после Кошара још једном показали да за то ни близу нису способни. Понављају све исто и наредни дан, уз додатно ојачане копнене нападе терориста, НАТО их снажно подржава из ваздуха, али поново – неуспех. Наши држе положаје уз једног погинулог и великог броја теже и лакше рањених.
Постало је јасно да се војни исход рата вероватно ломи управо на Паштрику.
Слађана Станковић која је 2. јуна требала да оде у Ниш на одсуство, замењује се са другим војником и остаје на положајима. Управо ће је то нажалост коштати живота.
Дана 5. јуна нови напади из ваздуха пре свега, горе и небо и земља. Санитет збрињава неколико српских рањеника и добија задатак да их извуче до положаја где ће им се пружити додатна неопходна помоћ. Слађана је исти дан већ осам пута ишла у пратњу санитета који су збрињавали велики број рањеника до болница. Ово је био чак девети. Камиони видно обележени црвеним крстом треба да пређу пут који су војници звали „Врата пакла“. То је била чиста деоница где је агресор као на длану имао могућност деловања без икакве заштите, а НАТО отворен простор за гадање. Наши крећу у два камиона и рачунају да су медицинска возила видно означена довољан разлог да их нико не напада као што толико пута пре док су ту деоницу прелазили раније.
Нажалост, преварили су се. Пред сам улазак у сигурну зону кад су практично превалили ризичан пут до краја, из правца Албаније долази минобацачка ракета и погађа их директно код Шех Махале.
Војник Слободан Младеновић од детонације излеће из возила и чека минут да се прекине дејство. Из камиона чује велике урлике повређених сабораца. Међу њима је један војни полицајац. Он момак излази некако из камиона, и виче: „Помози ми, помози ми“. Крв је летела на све стране.
Излази и један болничар. Успева да направи корак и пада као свећа. На месту је мртав. Тада угледа Слађу, која је села на браник и прилази јој. Пита је: „Како си?“ и у том тренутку види нешто стравично.
Слађани Станковић је пола лобање било откинуто.
