Има неке чудне симболике у животу града Смедерева. Некада опасни и војнички опседнути град, данас је постао песнички град – симбол. Јесењи мириси смедеревског грожђа, надалеко познатог, опијао је и опија песнике ове земље. Знане су Смедеревске песничке јесени. Упознао их је и песник Радован Караџић, који је имао прилике да уз таласе Дунава, евоцира успомене и на оно што је песнички, историјски и фактички, у овај град, као печат утиснула проклета Јерина…
Уз све невоље које су притиснуле Србију на све четири стране, у лето 1458. године, она изненада остаде и без свог Деспота: у својој 37-ој години живота премину Лазар Бранковић. А Србија се већ налазила између чекића и наковња, између Турске и Мађарске. Деспотство се простирало на Смедерево, као главни центар, са околином. Београд је био већ угарски.
Да јади буду још већи, иза Лазара су остале три кћери, али не и син – наследник. У тим околностима, у Смедереву су дуго већали и, за још врућег Лазара, одлучише: Деспотовином ће управљати трио – Јелена Палеологова, Лазарева удовица, те ослепљени му брат Стефан и велики војвода Михаило Анђеловић. Босански краљ Стефан Томаш је одмах реаговао: пожелео је да свог сина Стефана ожени са Лазаревом најстаријом ћерком Јелачом (Јеленом), која је остала без оца у 12-ој години. Како су Мађари били заштитници и њему и српској властели, Томаш је пожурио да идеју што пре реализује. Наравно, ствар је прихваћена на састанку у Сегедину. Само је требало провести у живот.
Томаш је са пратњом кренуо не мислећи ни на дан, ни на ноћ, ни на јело, ни на пиће… У своју престоницу Јајце, стигао је тринаестог дана и одмах започео сватовске припреме…
Највише тога радило се кришом. Босна је већ била начета енклавама, и то од Турака, из више праваца. Многи краљеви поданици, у ствари, призивали су Турке. Они су брзо сазнали за Томашеве планове са Србијом, па сватовима наместише заседу. Млади Стефан је успео да умакне хитрим турским коњима, највише захваљујући лукавству свога стрица Радивоја, који је имао окршаје са братом Стефаном око краљевске круне.
Брачна везе краљевог сина и ћерке умрлог деспота значила је, истовремено, и склапање војног савеза Србије и Босне. То су Мађари жестоко подржавали. Краљ Матија је полагао велике наде у одбрамбени штит две српске државе, који је од Турске требало да заштити његову краљевину.
Док се свадбе спремала и док се очекивао долазак деспота из Босне, играле су се и друге игре.
Велики војвода Анђеловић је своја политичка осећања, али и војничку каријеру везао за Турке, па је стога предложио да Порта одреди новог деспота у Србији. Кад за ту своју жељу није могао да придобије најважније људе у Смедереву, онда се војвода одлучио на мало чудан маневар: отворио је капије Смедерева и позвао оближњу турску јединицу да уђе у град?! Турци, наравно, предлог радо прихватише и разапеше своју заставу на тврђаву.
Међутим, у Смедереву беше још патриота.
Турци су поубијани, застава скинута и спаљена, а војвода Михаило одведен у доње одаје тврђаве, у тамницу.
Србијом, Мађарском и Босном пронесе се још један глас.
Пре него што је испустио душу, деспот Лазар – тако се барем причало – наложио је наследницима да Деспотовину предају на управу Папском легату.
Следећи тај глас у Београд је стигао крадинал Карвајал и чекао Србе да му донесу „све кључеве“. Кад је крадинал изгубио сваку наду, на сцену је ступио сам свети отац, папа Каликст III и својом булом од 14. марта 1459. године, ставио „ту Србијицу“ под „заштиту“ папске столице.
У међувремену је из Турске пристигао ослепљени Лазарев старији брат Гргур, с намером да преузме Деспотовију.
То није поколебало краља Томаша и сина му Стефана.
По српским земљама, Босни и Србији, кретали су се турски, мађарски, папски емисари, запосевши друмске раскрснице, мостове… Нешто слично као међународни посматрачи УН на крају 20. века.
На Велики среду, 21. марта 1459. године, Стефан је стигао у Смедерево и прогласио се за српског деспота. Историјски изазов за младог деспота, нада за Србе с обе стране Дрине. А идуће недеље, 1. априла 1459. године, склопљен је брак између Стефана и Јелаче. Смедерево је било једно од најпоузданијих градских утврђења на Балкану, безбедније и од Београда. Због прилика које су владале, а сигурно и због страха, младенци су ту провели медени месец.
Стриц Радивоја није напуштао братића. Штавише, предузео је све мере да се из Смедерева одмах уклони Лазарев брат, слепи Гргур, коме је вид и одузет у време малолетства, како не би могао да се бори у надметању за деспотску титулу.
После 89 дана проведених под младим деспотом Стефаном, на капије Смедерава закуцаше Турци, али сада бројнији и силнији…
У договору са Турцима, Стефану и Јелачи је дозвољено да узму своје „крпице“ и да бришу… Тај српски главар се вратио у родно и престолно Јајце, али с једном српском илузијом мање. Стефан је две године касније, после очеве погибије, постао и краљ Босне. Међутим, своју круну он није умео дуго да носи: Стефан се у Кључу предаоТурцима, некако као на „часну реч“! А, ево шта је после тога доживео:
„Кад је Мухамед победио, понудио је мир Томашу II и свим великашима, под условом да му се закуну на верност и плаћају данак. Томаш пође са својом свитом у турски логор. Тамо им саопште да се у име првог доказа искрености морају подвргнути обрезивању и прећи у ислам.
Сви који нису на то пристали били су свирепо погубљени. Међу њима је био и краљ. Човак сав од ужаса задрхти кад чује причу о његовим мукама. Пошто су га живог одрали, свезали су га за колац и послужио је као мета турским стрелцима“, народну причу о страдању последњег босанског краља забележио је Француз дугог имена, Габријел Амеде Шомет Де Фосе, путујући по Босни 1807/1808. године.
Да ли је Радован Караџић помишљао на предају босанским муслиманима у Кључу, Јајцу или на самим Палама.
Нисам никог срео ко је, евентуално, с њим причао о томе: окруживали су га вешти и храбри момци, тако да је у сваком случају био поштеђен чак и мисаоних искушења те врсте! Да није, можда, више страховао од својих?
А, ево како је исту причу доживео Мериме на свом измишљеном путовању по Босни, а којег је Стефана прекрстио у Етијена:
„Тако је зли неверник наредио џелатима да га шчепају, а они су му живоме кожу здерали, и од коже седло начинили. Тако су га њихови стрелци својим стрелама на нишан узели, и он је несрећан умро“.
Многи су у грађанском рату деведесетих у БиХ мучени и убијани, али тако како је Стефан страдао нису открили чак ни репортери најпознатијих и, дакако, најпрестижнијих амричких ТВ – станица. Да је CNN само знао да тако нешто постоји.
А шта се догађало са Херцеговином, која је објединила јужне земље Немањића?
Под именом Херцеговина, ова покрајина се први пут помиње 1454. године. Њу је учврстио и омеђио херцег Стефан, чија је сестра Катарина постала друга жена босанског краља Томаша I. Херцег Стефан и оба босанска краља Стефана, и поред поменуте родбинске везе, нису могли „усагласити“ своје државничке планове, жестоко су се оптуживали, а неке договоре, које су посредством Катарине утаначили, нису поштовали.
Још за живота Херцег Стефан је имао муке са своја три сина, а посебно Владиславом, јер су они ударалаи „граничне кочиће“ уз употребу силе. После Стефанове смрти, Херцеговина је подељена између тројице браће – Владислава, Влатка и Стевана. Стеван се осећао најугроженијим, па је са Турцима потписивао сепаратне договоре. Међутим, кад му ни то није помогло, он је решио да промени – веру! За сваки случај – јер, многи си мењали само веру – он је променио и име: Ахмет Херцег је сада стигао на чело велике турске војске да би покорио своју браћу. Све српске земље остадоше пет векова у мраку!
Прођоше векови, и опет – међу Србима ништа ново: гину, деле се, али никако да ишчезну!
Из овог историјског кошмара, Радована је извукао млади песник, гласно читајући своје стихове на Смедеревским песничким јесенима.
(Наставиће се…)
