На спомен плочи која се налази на улазу у полицијску станицу Соколац стоје имена људи који су били припадници МУП-а Републике Српске. Њима салутира сваки министар и предсједник који посјети полицијску станицу Соколац. Међу њима се налази и Славенко Марковић. Јучерашњи позиви одборницима Српске демократске странке из Сокоца на разговор у Полицијску управу Источно Сарајево не могу се посматрати као обична процедура, јер иза њих остаје осјећај неправде и горчине. Посебно када се зна да су позивани људи који су у Скупштини општине Соколац стали у одбрану извјештаја Полицијске станице, бранећи институцију, а не нападајући је.
Међу њима је и Александар Марковић, човјек који МУП Републике Српске не брани из политичког интереса, нити из било какве користи, већ из дубоко личних и емотивних разлога. Он брани МУП јер је то институција у чије је темеље уграђен живот његовог оца. Брани га јер у тој униформи види успомену коју никада није имао прилику да упозна. Брани га јер је одрастао без оца, али са свијешћу да је његова жртва дио нечега већег.
Александар је имао годину и по дана када је остао без оца. Није упамтио његов глас, ни кораке, ни загрљај, aли је цијели живот носио његово име и његову жртву као обавезу да буде исправан, да поштује институције и да их брани онда када је то потребно и управо такав човјек, који у МУП-у не види само систем, већ дио своје личне приче, данас бива позиван на разговоре који више личе на притисак него на поштовање.
Зато ово није само политичко питање. Ово је питање части и односа према жртви. Какву поруку шаљемо када неко ко је цијели живот остао одан институцијама, ко их брани срцем, а не интересом, добије овакво поступање. Какву поруку шаљемо свим породицама које су дале највише што су имале?
Нико не спори право полиције да ради свој посао, али постоји разлика између закона и неправде, између дужности и притиска. Институције Републике Српске морају бити мјесто сигурности, а не сумње за оне који им вјерују.
Јер ако изгубимо тај осјећај, онда не губимо само повјерење, него и оно највредније што нас је одржало, a то је вјера да жртва има смисла и да се поштује.
