Случај бившег команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који је недавно доживио мождани удар у притвору у Хагу, поново је отворио питање поступања Механизма за међународне кривичне судове у случајевима тешко обољелих притвореника, при чему се у јавности и међу дијелом правника све чешће истиче оцјена да досадашња пракса суда показује неуједначен приступ и двоструке аршине.
- Ратко Младић доживио нови мождани удар у притвору у Хагу и налази се у веома тешком стању
- Србија и Република Српска траже да му се омогући лијечење ван притвора, али без одговора из Механизма
- Пракса Хашког трибунала углавном рестриктивна – одбијани захтјеви за лијечење ван притвора (примјери: Слободан Милошевић, Горан Хаџић)
- У појединим случајевима одобрено лијечење уз строг надзор (Анте Готовина, Момчило Перишић)
- Александар Вучић тражи да Младић посљедње дане проведе ван затвора
- Власти Српске и Србије спремне да дају гаранције за његово пребацивање на лијечење
- Случај поново отворио питање двоструких аршина у поступању суда према тешко обољелим притвореницима
Из Србије и Републике Српске затражено је од Хага да Младићу буде омогућено адекватно лијечење у здравственој установи изван притворског центра, али из Механизма за сада није било званичне реакције на овај захтјев, иако се бивши командант Војске Републике Српске налази у изузетно тешком здравственом стању.
Ово, иначе, није први такав случај у пракси Хашког трибунала и његовог насљедника, када су се постављала питања обима медицинског третмана притворених лица, укључујући и најтеже здравствене ситуације. Један од најпознатијих случајева је предмет бившег предсједника Србије Слободана Милошевића.
Током суђења указивано је на његове озбиљне кардиолошке проблеме, а одбрана је више пута тражила да му се омогући лијечење у иностранству, укључујући специјалистичке третмане ван притворског центра. Суд је те захтјеве одбио, уз образложење да би постојао ризик од бјекства и угрожавања поступка. Милошевић је остао у притвору до смрти 2006. године, што је касније постало један од најчешће помињаних примјера у расправама о хуманитарним изузецима у раду Хага.
Сличан приступ забиљежен је и у случају Горана Хаџића, који је током судског процеса оболио од тешког облика карцинома у узнапредовалој фази. Иако је у више наврата указивано на његово критично здравствено стање, суд је одобравао искључиво лијечење у болничким условима под надзором, али не и пуштање на слободу. Хаџић је преминуо 2016. године прије окончања поступка.
У предмету Радована Караџића одбрана је током поступка истицала више здравствених проблема, као и његове године и физичко стање, али је суд остао при ставу да се неопходна медицинска заштита може обезбиједити у оквиру притворског система, без измјене статуса притвореног лица.
Слично је било и у случајевима Јовице Станишића и Франка Симатовића, гдје су захтјеви за привремено пуштање због здравствених разлога више пута одбијани, уз образложење да не постоје довољне гаранције да би се оптужени вратили пред суд. У тим предметима посебно је наглашавана процесна сигурност и потреба да се поступак несметано доврши.
Иако је пракса Хашког трибунала у већини случајева била рестриктивна, постоје и изузеци у којима је суд одобравао привремено лијечење ван притворских јединица, али искључиво под строгим условима и уз континуиран надзор.
Тако је у случају Анте Готовине током поступка било омогућено лијечење ван притвора у појединим фазама, али уз прецизно дефинисана ограничења кретања и стални надзор над оптуженим, како би се истовремено обезбиједило лијечење и очувала контрола над поступком. Сличан случај забиљежен је и у предмету Момчила Перишића, гдје је суд одобравао медицинске интервенције и специјалистичке третмане у болницама ван притворског центра, али без промјене притворског статуса и уз стални надзор над кретањем.
Генерал Ратко Младић је 10. априла доживио је нови мождани удар. Према ријечима Дарка, његовог сина, отац му се налази у најтежем стању икада и да су то процјене српских љекара који су били код њега у притворској јединици хашког трибунала. У Хагу су, како каже, изгледа одлучили да га осуде на смрт.
Предсједник Србије Александар Вучић изјавио је да је некадашњи командант Војске Републике Српске Ратко Младић у врло тешком здравственом стању и додао да не разуме зашто не допусте да проведе посљедње дане ван ћелије Међународног резидуалног механизма у Хагу. Вучић је рекао да је разговарао са министром правде Ненадом Вујићем, од кога је тражио да га информише о здравственом стању Младића.
– Рекао ми је да је врло тешко здравствено стање, да су га донели, да није могао да седи, да су га донели у лежећем положају са креветом, да је одговарао само на најкраћи могући начин са „да“ или „не“ и да се налази у врло лошем стању. Не разумем људе зашто некоме не допусте да последње дане проведе ван затворске ћелије, али да ли сам посебно зачуђен? Нисам – поручио је предсједник Србије.
Министар правде Горан Селак, истакао је да су овдашње власти за заједно са Србијом, спремне да дају сваки облик гаранција да генерал Младић буде пуштен у земљу гдје породица буде инсистирала. Како је рекао, он нема адекватну здравствену заштиту у притвору те би било неопходно да се пусти на извршење казне у неку од установа у Српску или Србију.
Притисак на УН
Адвокат Горан Петронијевић каже да постоје два начина за пуштање осуђеника на слободу, након издржане двије трећине казне или из хуманитарних разлога. Наводи да се за привремено пуштање често индиректно захтјева признање кривице, што оцјењује као „недозвољену врсту притиска“. Када је ријеч о лијечењу, подсјећа на случај генерала Павковића, који је пуштен тек у терминалној фази болести. Наводи да га јако брине образложење једног од ранијих рјешења за генерала Младића у којем је писало да се захтјев одбија јер он није у „терминалној фази“. То је, према мишљењу Петронијевића незабиљежено, да се људи отпуштају на лијечење само када се налазе у стању пред саму смрт, поручујући да је неопходан дипломатски притисак на УН и Савјет безбједности, који су оснивачи суда.
