Полицијски службеник Владимир Видовић, упутио је отворено писмо министру унутрашњих послова Српске Жељку Будимиру, указујући на, како наводи, дубоко укоријењене проблеме унутар полицијског система.
Усвом обраћању износи озбиљне оптужбе на рачун руководећих структура, укључујући притиске на запослене, незаконите премјештаје, изостанак институционалне заштите, као и селективну примјену закона и дисциплинских мјера. Посебно наглашава посљедице таквог система по ментално здравље полицијских службеника, али и указује на, како тврди, нетранспарентна унапређења, злоупотребе положаја и изостанак одговорности унутар МУП.
Видовић наводи да се већ дуже вријеме обраћа надлежним институцијама, али да конкретних одговора и реакција није било. Писао је, каже, и бившем министру, а садашњем предсједнику Српске, Синиши Карану.
Ово, наглашава, није само његова борба.
– Ово је борба за правду, за права свих радника и свих полицајаца који не смију да изађу и проговоре. Ја нисам једини – само сам први који је скупио снагу да то каже јавно. Нажалост, закаснио сам да спасим два живота. То је терет који носим и који ће ме пратити. Али управо зато немам право да станем. У посљедњих 15 дана три млада момка су напустила МУП због неправде и малтретирања у Управи за обезбјеђење личности и објеката. Један је практично отјеран. То није случајност – то је слика система. Моје лијечење, посљедице и све што трпим – то је мој крст и цијена ове борбе. И прихватам је – рекао је Видовић.
Јер бити полицајац, наставља он, није само зауставити камион с дрвима.
-То је бранити закон, правду и људе – па и онда када систем то заборави. Данас су нам одузети и механизми борбе. Синдикат више не представља глас полицајаца, него глас система. И то сви знамо. Спреман сам да, у интересу осталих колега и стварних промјена, повучем све пријаве за мобинг које се односе лично на мене. Стављам се на располагање министру за разговор – ако заиста постоји жеља да се нешто промијени. Јер до врха често долазе филтриране информације, а истина на терену је другачија. Овим темпом ускоро нећемо имати полицију. Неће имати ко да ради – упозорава Видовић.
Зато, каже, ову борбу наставља – без обзира на цијену.
– Не због себе, него због свих оних који шуте, трпе и чекају да се нешто промијени. Не смијемо дозволити да се ово икоме више понови – нагласио је он.
Његово писмо преносимо у цјелости:
Поштовани министре Будимир,
ја, Видовић Владимир, запослен као полицијски службеник, обраћам Вам се након што сам се у више наврата писаним путем обраћао надлежним институцијама, као и Вама лично, али без икаквог конкретног одговора или реакције.
Напомињем да сам полицијски службеник који се суочава са посттрауматским стресним поремећајем, проузрокованим дуготрајним и интензивним стресом на радном мјесту, укључујући континуиране притиске од стране непосредно надређених руководилаца и начин функционисања система.
С обзиром на Ваше јавне најаве о „чистки“ унутар МУП-а, постављам Вам отворено питање – шта тачно подразумијевате под том „чистком“?
Да ли под тим подразумијевате чињеницу да је у посљедњих мјесец дана Управа за обезбјеђење личности и објеката остала без најмање шест полицијских службеника?
Да ли под тим подразумијевате колегу Алагића, који је извршио самоубиство свега пола сата прије одласка на ванредну смјену? Тај човјек се није „сам убио“ – њега су сломиле незаконите одлуке, премјештаји и систем који му није оставио простор за правну заштиту.
Да ли под тим подразумијевате колегу Дарка Сердара, који је преминуо на дужности без адекватних и редовних љекарских прегледа?
Да ли под тим подразумијевате колегу Горана Латковића, који је напустио службу након што је био изложен понижавајућем поступању – приморан да на температури од преко 25 степени носи службену јакну, уз образложење да није стигла „депеша“ да се иста може скинути, након чега се раздужио одмах по завршетку смјене?
Да ли под тим подразумијевате колеге Владана Главаша и Дејана Вукмана, младе полицајце који су напустили систем?
Да ли подразумијевате и чињеницу да је полицијски службеник Бранислав Лакић преко ноћи премјештен из Управе за обезбјеђење личности и објеката у другу јединицу, само зато што је тражио остваривање својих права и унапређење за које испуњава услове?
Ако су и овакви случајеви дио Ваше „чистке“, онда је јасно у ком правцу овај систем иде.
За почетак, можете из важећих прописа уклонити одредбу којом се прописује да жалба не одлаже извршење рјешења – одредбу која је у пракси произвела огромне посљедице и која је, у конкретним случајевима, оспорена пред судом, гдје је утврђено да жалба мора имати одложно дејство.
Таква норма у пракси значи: бићеш премјештен или кажњен одмах, а послије се жали коме хоћеш. Управо та одредба је, по мишљењу многих полицијских службеника, нанијела више штете и психичких посљедица него било која друга системска мјера.
Постављам Вам и питање – како је могуће да у Управи за обезбјеђење личности и објеката и даље ради лице правоснажно осуђено за насиље у породици, а да притом није било суспендовано нити је сносило дисциплинску одговорност? Ко га је заштитио?
Да ли ћете покренути одговорност начелника унутрашње контроле који је игнорисао више од 25 пријава које сам поднио заједно са колегама, те по којима никада нисам ни позван да дам изјаву?
Да ли сте свјесни да се због таквог непоступања, након судских пресуда, буџет МУП-а оштећује кроз трошкове поступака који падају на терет грађана?
Како објашњавате двоструке аршине у систему?
Колега Владан Главаш кажњен је због тога што је током боловања кречио сопствени стан, док истовремено руководиоци могу несметано обављати друге активности и бити предсједници и оснивачи спортских клубова.
Због чега су службена необиљежена возила МУП-а често паркирана испред кафана и кладионица, и то од стране руководилаца који та возила користе као лична?
Како се у овом систему додјељују унапређења?
Да ли је нормално да начелник пошаље приједлог, а директор га потпише без јавног или интерног конкурса?
Ко је дао такву моћ начелницима?
Шта је са полицијским службеницима који нису „подобни“ — имају ли они икакву шансу да напредују?
Посебно забрињава чињеница да се унапређења и чинови додјељују по неформалним и непрофесионалним критеријумима. Постоје јавне изјаве и примјери гдје полицијски службеници отворено говоре да се преласком у Управу за обезбјеђење личности и објеката долази до бржег напредовања, те да је та управа постала „фабрика за чинове“.
Да ли је нормално да се унапређења доводе у везу са играњем фудбала за клубове повезане са руководиоцима?
Постоје конкретни случајеви гдје је полицијски службеник, након што је одбио да игра за такав клуб, премјештен на ниже радно мјесто („рампу“), да би тек након пристанка био враћен на претходну позицију.
Гдје је граница између службе и приватних интереса?
Да ли ћете испитати и ограничити дјеловање таквих клубова и утицај који имају на каријере полицијских службеника?
Како је могуће да органи задужени за интегритет и законитост ослобађају дисциплинске одговорности лица са правоснажним пресудама?
Како је могуће да се полицајци кажњавају због формалности, док се озбиљна кршења закона игноришу?
Како је могуће да чланови дисциплинских комисија признају да су одлуке доносили под притиском?
Ово није став само једног човјека.
Ово је став великог броја полицијских службеника који свакодневно трпе притиске, мобинг и неправду, али из страха не смију јавно говорити.
Ја сам само један од ријетких који је одлучио да јавно иступи.
Проблем МУП-а нису плате. Проблем су руководиоци којима су дата широка овлаштења без стварне контроле.
То је систем у којем:
– часни полицајци одлазе;
– млади људи напуштају службу;
– подобни напредују без конкурса;
– закон се примјењује селективно;
– неправда постаје правило.
Зато Вас поново питам – да ли ће ова „чистка“ коначно кренути од врха? Или ће се, као и до сада, завршити на кажњавању оних који су најслабији у хијерархији? Јер уколико не крене од врха, то неће бити чистка – већ наставак урушавања система.
