Под падинама масловарских брда, на своме огњишту са двије кћеркице, шест крава и једним јунетом, млади брачни пар Рада и Дарко Станковић одржавају сеоску традицију и културу тог краја, градећи живот испуњен радом, слогом и вјером да се највеће вриједности налазе управо тамо гдје су коријени.
Рођен у Масловарама код Котор Вароша, Дарко завршава Пољопривредни факултет 2016. године у Бањалуци, а потом и магистарске студије из аграрне економије и руралног развоја.
Прве радне кораке направио је као приправник у општини, затим у рибњаку у Шипрагама, али жеља да ради у струци била је јача од сваке фотеље због чега се одлучује да живе на селу од сопственог рада.
– Одлучио сам да покренем фарму крава, јер је то посао који волим и за који сам се школовао. Конкурисао сам за бројне послове, али сам на крају схватио да данас више вриједи чланска карта партије него образовање и доплома, због чега сам одлучио да се вратим на своје имање – прича Дарко.
Своју жељу је остварио захваљујући пројекту Министарсва пољопривреде за самозапошљавање од чега је набавио прва грла и тако покренуо фарму.
Данас на имању имају шест крава и једну јуницу, а сваки дан на фарми строго је испланиран. Како каже, дан му траје 24 часа, а стварни посао концентрисан је у неколико наврата током дана.
– Устајем у пола седам, и већ сам у штали. Прво чистим, потом храним и музем краве. Након тога имам паузу до сљедећег храњења које је око 11. Послије подне опет слиједи храњење и чишћење, а у седам навече је нова мужа. Из штале излазим тек око девет – наводи овај млади фармер.
Посебан изазов је, прича Дарко, када су краве пред тељењем јер тада нема сна.
– Обилазим их и ноћу, сваких сат-два, да се не би почеле телити без надзора – додаје Дарко.
Због оваквог ритма живота, причају млади фармери, одлазак на дуже путовање за њих је тренутно недостижан.
– Можемо отићи да један дан, ту нам помогну и родитељи, али дуже одсуство од куће није могуће – истиче Дарко.
Наглашава да се на фарми дневно произведе око 80 литара млијека, које једним дијелом продају мљекарама, а друго продају, како каже, на кућном прагу, јер је такав вид продаје најисплативији.
Његова супруга Рада, која је такође одрасла на селу, дијели исто мишљење.
– Живјела сам неколико година у Бањалуци, али сам одлучила да се вратим на село и наставим, заједно са својим мужем, са узгојем крава. То ме испуњава – навела је она.
Млијеко, додаје, продају по двије КМ по литру, а сир, који рјеђе праве, продају по 12 КМ, с тим да планирају мало подићи цијене за неколико фенинга. Након недавних протеста мљекара у Српској, премија по литру млијека повећана је са 28 на 30 фенинга, као и подстицаји до 500 КМ по музном грлу.
Међутим, произвођачи сматрају да то није довољно.
Иако је задовољан одабраним путем, проблеми не изостају, јер откупна цијена млијека пада, трошкови расту, а највећи проблем је кашњење подстицаја.
– Подстицаји стижу, али касно. Када нам је новац најпотребнији, а то је у вријеме сјетве и кошевине, тада га нема, па морамо у кредите. Поред тога цијене хране, гнојива и репроматеријала стално расту – наглашава Дарко додајући да додатни проблем представља и недостатак младих ветеринара у њиховом крају.
Ипак, упркос свим изазовима, ова породица не размишља о одласку.
– Задовољан сам јер сам код своје куће, са породицом, женом и кћеркама. Стално смо заједно и мислим да је то најбитније – закључује Дарко.
Док многи млади људи село напуштају и одлазе у град или ван граница БиХ, Станковићи остају за примјер да се живот може градити и на дедовини. Уз рад, одрицање и много љубави, њихова прича је доказ да је човјек, ма колико имао, најсрећнији када је на своме пољу.
Будућност
У будућности Рада и Дарко планирају проширење производње и улагање у прераду млијека. Међутим, како обоје у глас кажу, за такав подухват потребна им је подршка кроз пројекте и набавку механизације.
– Било би боље када бисмо имали могућност да набавимо опрему и почнемо озбиљну производњу сира – казала је Рада.
