Ако вам се бивши враћа у мисли и месецима након раскида, то не мора да значи да желите поново исту везу – можда вам недостају осећај, енергија, сигурност или она верзија вас самих која је постојала само у том периоду живота.
После раскида често покушавамо да одговоримо на једно питање: „Зашто ми толико недостаје?“ Враћамо фотографије, читамо старе поруке и присећамо се ситница које смо некада сматрали неважним. Али понекад одговор уопште није скривен у бившем партнеру. Можда нам недостаје начин на који смо се осећали док смо били вољени, безбрижни, заљубљени или пуни планова. Можда нам недостаје особа која је уз њега била спонтанија, нежнија, храбрија или једноставно срећнија. Када изгубимо везу, не губимо само однос са другим човеком – понекад изгубимо и читав један период сопственог живота.
Зато се може догодити нешто веома збуњујуће: знамо зашто је веза завршена, свесни смо свега што у њој није функционисало, можда чак више не бисмо желели да живимо тај однос поново – али нам особа из тог времена и даље недостаје. То није нужно контрадикција. Човек може истовремено да зна да му одређена веза није била добра и да жали за оним што је у тој вези било лепо. Недостајати некоме и желети га назад нису иста ствар. Понекад нам заправо недостаје јутарња верзија себе која је имала коме да пошаље поруку, осећај да некоме припадамо или узбуђење због будућности коју смо тада замишљали.
Посебно је снажна носталгија када се након раскида промени и наш свакодневни живот. Нестану заједнички ритуали, места на која смо одлазили, људи које смо упознали преко партнера, чак и мале навике које смо несвесно везали за ту особу. Једна песма, мирис, улица или ресторан могу тада да врате читаву емоционалну атмосферу неког периода. Мозак не чува само догађај, већ и осећај који га је пратио. Зато понекад мислимо да нам недостаје особа, а заправо чезнемо за сопственим животом какав је тада изгледао.
Проблем настаје када прошлост почнемо да користимо као доказ да је бивши био „онај прави“. Носталгија је селективна: много лакше призове леп тренутак него стотину малих разлога због којих је однос постао тежак. Временом лоше успомене могу да избледе, док лепе добијају готово филмску атмосферу. Тада не поредимо садашњост са стварним бившим партнером, већ са његовом пажљиво монтираном верзијом из сећања. И што смо усамљенији или незадовољнији сопственим животом, то та прошла верзија може изгледати савршеније.
Можда је зато корисније од питања „Да ли ми недостаје он?“ поставити много непријатније, али искреније питање: „Која верзија мене ми недостаје?“ Да ли сте тада више веровали себи? Више излазили, смејали се, путовали, сређивали се, сањали или се осећали пожељно? Ако пронађемо оно што нам заправо недостаје, можда схватимо да не морамо да се враћамо у стару везу да бисмо вратили тај део себе. Бивши партнер може остати део приче, али не мора заувек бити власник верзије нас коју смо уз њега упознали. Понекад прави опоравак од раскида не почиње када престанемо да мислимо на њега, већ када поново постанемо особа за којом смо заправо све време жалили – ми сами.
