Ово је кратка прича о животу и раду човјека бритког ума, оштрог карактера, брижног срца и полетног духа.

Те 1938. године, (22. марта) на Младенце, у Балтићима надомак Сокоца рођен је Млађо Ђурђић. Иако је према календару било прољеће, снијег је био толики да се нигдје није видио колац ни врљика. Како су му причали, тог дана мајка је остала сама, јер су отац, старији брат и сестра отишли по сијено са запрегом.

– Зима је била толико оштра да се могло ходати по кори. Мајка је отишла да нахрани овце које су се тек ојагњиле и није успјела да стигне назад до куће. Родила ме у слами и повила у своје хаљине како би ме унијела преко кућног прага. Блиских сусједа нисмо имали, тако да ме касније окупала баба Мара – присјетио се доктор Млађо препричаваних догађаја о свом доласку на свијет. Како каже, прије њега мајка је родила кћерку која није дуго живјела, а затим брата Саву, који данас живи у Београду, а онда и Ратка.

Основну школу завршио је у Сокоцу, а након ње Нижу реалну гимназију са првом генерацијом од 1949. до 1953. године. По завршетку одлази у Другу мушку гимназију у Сарајеву, коју завршава 1957. Исте године одлази у Београд на студије, гдје уписује Медицински факултет, који завршава 14. јануара 1963. године. Након тога одлази у војску.

Војску служио у Београду и Куманову

– У војску сам отишао 29. јануара. Пола рока сам служио у Београду, а остатак у Куманову у Македонији. Првог дана фебруара 1964. године почео сам да радим у Дому здравља у Сокоцу. Стажирао сам годину дана са још једним доктором. Први мој задатак било је вакцинисање становништва. Тада је постојало 17 вакцинаторских центара. Обилазили смо сва мјеста, а настојао сам увијек да са собом водим зубара и медицинске сестре које би ишле у кућне посјете да обиђу труднице и бебе. Тада се рађало више дјеце. Памтим 1965. када је рођено 657 беба, што се сад не деси ни за деценију. Тада је Соколац имао близу 20 хиљада становника. Сваки моменат сам користио да се нађем на услузи пацијентима – истиче доктор Млађо.

Од 1965. године остаје сам, као једини доктор који је био задужен да помогне у свако доба дана и ноћи. Дом здравља је имао стационар са четрдесетак кревета. Доктор Млађо је уложио све напоре како би тај стационар радио на најбољи могући начин.

– У сваком тренутку ту је било четрдесет и више пацијената. Тада су владале велике епидемије крзамака, малих богиња, рубеола и заразне жутице. Близу 300 основаца је боловало од хепатитиса типа А. По селима су се појављивале морбиле, рубеоле, епидемија великог кашља са великим компликацијама, упалом плућа и уха. Као љекару опште праксе, велики напор је био помоћи свима. Радили смо и у двије теренске амбуланте у Каљини и Кнежини. Године 1973. завршавам специјализацију из педијатрије у Сарајеву, а у међувремену смо осталим колегама пружали подршку да унаприједе своје знање, тако да смо тада имали 17 љекара са ВСС. Директор Дома здравља био је доктор Љубомир Ћеранић. Бројне докторе смо послали на специјализацију из гинекологије, медицине рада, офталмологије и других области. Са докторима соколачког Дома здравља и данас сарађујем, добри су доктори са којима радо размјењујем искуства.

Како је настојао да непрестано гради знање и стручност, како код себе, тако и код својих колега, упоредо се борио за градњу нових објеката. Данашња зграда Хитне помоћи изграђена је 1968. а у њој је тада била смјештена зубна амбуланта. Након тога услиједила је градња нове зграде Дома здравља. Како каже доктор Млађо, велики је посао био обезбиједити финансијска средства и све што је потребно за једну такву установу.

Изградња и напредак велика опсесија

– Изградња и напредак су били моја велика опсесија. Увијек сам настојао да се ради нешто корисно. Градили смо нове објекте и реновирали подручне амбуланте. Оно на шта сам посебно поносан и што је круна мог рада јесте изградња и отварање зграде обданишта. У моје вријеме рађало се много беба и био сам јако поносан када су и оне добиле простор за здраво и лијепо одрастање – нагласио је доктор Млађо.

Памте његова дјела и мали, и велики људи, радници, ђаци, и сви они који су тражили љекарску помоћ и савјет. Посвећеност медицини, непрестано учење и трагање за знањем издвојили су га од осталих и урезали у сјећање, тако да се сјете његовог лика и ријечи на сам помен његовог имена. Приче кажу да су се многи бојали његовог прекора. Знао је да буде строг и да критику пренесе на себи својствен начин. Каже да је то чинио тако да његове ријечи не би биле заборављене. Помагао је свима, а нека виша сила је хтјела тако, да особама које је највише волио у тешким тренуцима болести није могао помоћи.

– Кад је требало да кренем даље пут Зворника или Лознице мајка се разбољела и свакодневна брига о њој спријечила ме да одем. Тешко је живјела са посљедицама можданог удара и умрла је након 18 година. Након њене смрти услиједио је нови ударац, тако да сам о себи најмање мислио.

Јелена је одмах завољела овај крај

Докторова супруга Јелена Ваневић била је Београђанка. Иако је за друге било логично да остане и живи у Београду, и тамо одведе нашег чувеног доктора, она је бескрајно завољела њега, али и мјесто у које долази. Од првог дана била је очарана природом и љепотом овог краја, тако да ријечи о селидби није било. Нажалост, у тој љепоти уживала је кратко, свега 16 година. Тешка болест, са којом није могла да се избори, однијела је њен живот у 39. години живота. Као отац двије дјевојчице које су остале без мајке, доктор Млађо добија најсуровији и најтежи задатак у животу, да кћеркама буде и отац и мајка, и да их научи истинским вриједностима. Као и у претходним биткама и из ове пресудне изашао је као побједник. Кћерке Весна и Јасна одрасле су у зреле и савјесне жене које су му подариле четворо унучади.

– Јелена је одмах завољела овај крај. Када бих поменуо одлазак и пресељење у неко друго мјесто, о томе није било говора. Вољела је Романију и доживљавала је као свој дом. Када се разбољела покушавао сам да учиним све да нађем лијек. Неко вријеме смо провели и у Паризу, у најбољим рукама, међутим за судбину нема лијека. Умрла је у 39. години живота, а у писмима која је написала пред саму смрт, а које и данас чувам, изричито је тражила да буде сахрањена у Балтићима у породичном гробљу. Писмо са истим садржајем оставила је и мени, и свом оцу и њена жеља је испуњена.

Досљедан својој истрајности

Како у животу није знао за средину, а између бијеле и црне никад није изабрао сиву, тако је доктор Млађо био досљедан својој истрајности. Иако је, како каже, остао без најбољег пријатеља ког је имао, наставио је са двоструком љубави да се стара о својој дјеци. Оне су му узвратиле на најљепши начин. Обје су завршиле факултете и родиле му потомке на које је веома поносан.

Највише га радовао стални напредак

Водећи нас кроз причу о свом животи, који није био нимало лак, покушали смо да докучимо шта је то што је доктора Млађа чинило срећним. Поред бројних успјеха на пољу медицине, као великог доктора и градитеља, истиче да га је највише радовао стални напредак, за којим је увијек трагао. Свој живот је описао као узбудљиву пустоловину, а у мору недаћа, искушења и тешких одлука није заборавио ни тренутке радости и шале.

Једна антологијска анегдота

Бројне антологијске анегдоте везане за нашег доктора и данас се са симпатијама препричавају, а једну чувену је подијелио са нама. Наиме, једне ноћи у вријеме дежуре, у Хитној помоћи у Сарајеву, као небројено пута до тада, на врата ординације мушкарац и жена донијели су бебу која је незаустављиво плакала. Прегледао је дијете и на прву установио да је беба гладна. Брзо је рекао жени: „Скините се!“ У журби и хаосу жена је то и учинила да би доктор након прегледа груди рекао: „Па ви уопште немате млијека!“ Збуњена жена је само успјела да одговори: „ Па, докторе, ја сам му тетка.“

Тако је доктор Млађо прегледао бебе, дјецу, сељаке, путнике намјернике и случајне пролазнике – све оне који су тражили помоћ тамо гдје су знали да ће је наћи – и само једну тетку. Данас у пензионерским данима радо отвори врата сваком ко се упути његовом дому да тражи савјет и помоћ. Бројне генерације беба, које је дочекао по рођењу, данас са великим повјерењем траже савјете за своју дјецу. У приватној архиви брижно чува здравствене картоне својих пацијената, не занемарујући архиву својих сјећања. Редовно чита, да надокнади, како рече, оно што није успио да прочита током ужурбаног и вртложног живота.

Ово је била кратка прича о животу и раду човјека бритког ума, оштрог карактера, брижног срца и полетног духа. Ово је можда и једина прича чијем јунаку није потребно нагласити презиме; довољно је само рећи: Прича о доктору Млађу.

Бојана Арбиња
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.