Соколац је на Видовадан, по двадасет пети пут, угостио учеснике Видовданских пјесничких сусрета. У том светом дану, празнику слободе и витештва, стихови су били најгласнији подно Романије.

Пјеснички караван кренуо је из “Малог Зејтинлика”,  гдје су поете говориле стихове. Пратили су пажљиво сваку ријеч Миленка Јевђевића, Миланка Боровчанина Ромсока и млађаног Ђорђа Ковачевића они што дођоше да загрле бијеле мермерне крстове, испод којих почивају њихови најмилији, кости новомученика, палих за слободу у потоњем рату, као и бесмртни јунаци косовски. Заискриле су мајчине сузе, лагано клизиле низ увело лице, падале на врео асфалт,  натапале  “коријење” централног крста, смјештеног испред богомоље – цркве “Света Петка”, чији звуци звона свакодневно милују  душе уснулих хероја. Ненадићева антологијска пјесма “Српски младићи”, коју је говорио Ромсок, прошла је кроз родитељско срце, као стријела, опоменула заборав да не  смије прићи ни близу капије  “Малог Зејтинлика”, али и оне што се данас, опијени влашћу и лагодним животом, не желе ни сјетити величине жртве  оних који  не погнуше главу пред џелатом.

Помен погинулим српским војницима од Косова до данашњих дана служио је  протојереј ставрофор Златко Богдановић. Сунце је обасјало Видовдан на Романији, простор  гдје  је, као и у свим крајевима гдје живе Срби,  како Матија рече, “Косово најскупља српска реч”.

Пјесници и љубитељи писане ријечи преселили су се потом у  просторије Народне библиотеке. Ту, у малој сали,  окружени књигама, посјетиоци  су имали прилику да присуствују промицији збирке поезије за дјецу “Лукина књига”,  коју је написао соколачки књижевник Миланко Боровчанин Ромсок. Прва је  то збирка Ромсокова за малене.  Писао је  деценијама пјесме, романе, приповијетке, поеме, путописе, за радост оних што воле  књиге. Накупило се  стихова за дјецу у његовим збиркама, новинама и часописима, довољно да испуне његову  прву збирку поезије за најмлађе. Из соколачке Штампарије  закорачила је недавно међу читаоце „Лукина књига“, коју је  Ромсок посветио својим унучадима – Луки и Катарини, али и свој дјеци под капом небеском.

Присутне на промоцији  поздравила је  директорица  соколачке Народне библиотеке Снежана Солдар – Маџгаљ, која је  подсјетила на оно што је  Ромсок  написао и објавио.  Прочитала је и рецензију коју су потписали Миленко Јевђевић и Слободан Ристовић  Ови људи од пера, мајсторски, топло и надахнуто написали су своје виђење стихова  смјештених међу корицама поменутог  дјела.

„Лукина књига  је танано  путоречје, са извориштем  на дедином колену. Које жубори и реса у живот,  откривајући себе  и свет око себе.

Ова песмарица  је стварана са великим опрезом, на момент и бојажљивио, што је чини “кућом од тврдог материјала”. Ова појава није тако честа  међу књигама ове врсте, а поготово првим књигама. То указује  на озбиљан приступ и поштовање  оних којима  је намењена. Чиме је избегнуто празно врцкање  умилних, заслађених и шарених речи, које  децу на поменат преваре празном чаролијом”- стоији, између осталог  у рецензији “Лукине књиге”.

Садржај Ромскове збирке поезије  изнедио је и  рецензента Миленка Јевђевића.

– Ромсок је типични Романијац – храбар, поштен, спреман да умре да би испунио обећање и завјет предачки. Мислио сам да се само може добро снаћи у стиховима какви су у његовој чувеној поеми “Нећу никуд, не дам ништа”, али сам се у тој процјени преварио. Нисам вјеровао да  у себи  има толико топлине за дјечију душу – рекао је Јевђевић.

Издавач Ромсокове збирке  поезије  за дјецу “Лукина књига” је соколачки Књижевни клуб “Романија”. Стихове је  лекторисао велики језички зналац Грујо Леро из Бијељине. За припрему текстова  за штапмање  била је задужена  Горјана Д. Боровчанин, а за прелом Дарко Тодоровић. Аутор занимљивих  илустрација, које ће  малишанима  помоћи да лакше схвате поруке стихова, је соколачки сликар Ненад – Нешко Пржуљ. Фотографије су дјело Бојана Д. Тошића из Чајнича.

У хладу Духовног центра “Романијске Лазарице”, док се  сунце примицало романијским висовима, спремало да угаси дневну свјетлост, потекла је  централна  пјесничка  манифестација  Видовданских  пјесничких сусрета. Водитељ Јадранка Јанковић, иначе предсједница  соколачке “Просвјете”,  надахнуто је најавила  оно што ће се  дешавати на јубиларним Сусретима.

У име домаћина – Града Источно Сарајево и општине Соколац, говорио је замјеник градоначелника Источног Сарајева  Данко Вучетић.

– Прошло је 628 година од Косовског боја и 103 године од  Гавриловг пуцња  у Сарајеву.  Било је  тешких Видовдана у нашој новијој историји, као што је  онај прије  16 година, када су Хагу предали Милошевића. Видовдан  је дан сјећања, дан када освјежавамо памћење, прелиставамо догађаје који су учврстли темеље српске слободе и духовности. То је завјетни дан, дан  колективног сјећања  српског бића  на косовске јунаке. Морамо  памтити страдање. Не  смијемо заборављати јунаштво наших предака, који су усправно и достојанствено носили крст и за крст страдали. Учили су нас како  се треба понашати у  злим и добрим временима. Данас нам је  потребна слога, као  она која је  красила  цара Лазара и његове  јунаке. Република Српска је светиња и, без обзира којој политичкој опцији припадали,  морамо бити као један у борби за њен опстанак – рекао је Вучетић.

Миланко Боровчанин Ромсок је говорио о двадесетпетогодишњем трајању „Видовданских пјесничких сусрета“, почевши  казивење неуобичајено, стиховима покојног Радослава Самарџије,  које је  пјесник свилене душе,  посветио Романији. Ево тих стихова, који, како рече Ромсок, годинама подупиру “огњило поезије” на романијском простору.

НИЈЕ ТВОЈА РОМАНИЈА

Није твоја Романија
Не својатај божје благо
Свјетлије но галаксија
Царе, краљу, беже, аго…

Није твоје нит’ ичије
Да красотом таквом влада
Љепшом и од све Русије
И кањона Колорада

Нису ове шуме твоје
Љековитих поља травке
Куд се златне пчеле роје
Мед кипуће у нарамке

Не дирај ми Романију
То огњило поезије
Него клекни, повиј шију
Што је Божје – твоје није

Иструнуће сви пармаци
И медњици на њивама
Ал’ остаће вјечни зраци
Златна слова на уснама

Романија кроз безвријемље
Да испреда наук вељи –
Није човјек власник земље
Нег он припада земљи!

– Први Видовдански пјеснички сусрети су одржани поткрај минулог вијека, ратне 1993. године. Никли су из крви, попут косовских божура – рекао је  Боровчанин, подсјетивши на Видовдане на Романији, дане  када  се, захваљујући познатим српским пјесницима, на високом простору славила поезија.

– Двадесет и пет година су пјесници плели видовдански вијенац од умних, видовитих и пророчанских ријечи, и златни ореол понад Гласинца и око камених чела и шумовитих висова Романије. Ореол посут божурима и звјезданим прахом. Ореол који завјетну планину штити од зле мисли и прљаве ријечи. За то минуло вријеме, видовданским видовитим стазама кроз Романијско Косово прошле су десетине пјесника, са свих простора овдашњих, балканских: из Србије, Црне Горе, Косова и Метохије, Војводине, Републике Српске Крајине и наше Републике Српске. Допирале су те стазе, божурима освијетљене, чак и до Париза, Берлина и Москве. Романијске вите јеле, попут сњежних кристала, поред свих осталих, китили су стихови и скоро свих највећих живих српских пјасника. Нажалост, неки од њих више не ходе поднебесјем. Али њихове поетске украсе и данас могу видјети видовите душе – казао мје Ромсок, додавши да  ће се  до идућег Видовдана међу читаоцима наћи  књига  од  25 Видовданских пјесничких сусрета,  којом ће се, како је  рекао он, сачувати, заувијек, сјећање на све оне који су у пјесничкој мисији боравили на Романији.

Књижевнику Бранку Брђанину Бајовићу из Бањалуке  „Видовданску повељу“ за  укупно књижевно стваралштво  уручио је замјеник градоначелника Источног Сарајева  Данко Вучетић.

– За аутора је свака награда важна због тога што скрене  пажњу на дјело, а писцу прија  чињеница  да су неки људи препознали његов рад. „Видовданска повеља“ за мене је  вриједна јер је значај тог дана и датума неспоран –  рекао је Брђанин.

Дуго ће се  памтити оно што је о књижевном ствараштву Бранка Брђанина Бајовића  рекао књижевник из Крагујевца Владимир Јагличић. Нажалост,  не можемо у цјелости пренијети ту дивну, умилну и надахнуту бесједу. Ипак,   има простора  за њен мањи дио.

– Поезија Бранка Брђанина Бајовића не воли ни језичке, ни правописне, ни синтаксичке окове. Тако је у нас, још од псеудокласика и романтичара, можда и захваљујући Вуковој бруталној језичкој реформи. Сетимо се  само Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића или Лазе Костића: ни једноме  од њих стилски правопис није на првоме месту. Тако је и код Брђанина Бајовића. Он се, не случајно, одриче знакова  интерпункције, сматрајући да они у поезији не само нису потребни, већ ни пожељни. То инструментаријум прозе, а не поезије.  Због тога, каткад, плаћа скупу цену, јер он неће повести рачуна о томе да ли у истој строфи спаја модерни и сеоски арго с епском доскочицом, не  занима  га да ли се они у књижевном  смислу  могу срећно упошљавати изједна и заједно, он такве  поетичке недоумице уклања с пута, као што бујица односи и ваља  са собом дрвље и камење.  То је природно- да није  тако, не би била ни бујица.  А Бајовићева поезија  је израз стихијске снаге једног упорног и себе на дуге векове  свесног народа чији језик није  зачешљан и умивен, већ сиров, снажан, у стању  дивље махнитости, спреман да се хвата у коштац не  само са другима, већ и са самим собом. Због тога поезију  Бранка Брђанина Бајовића, покаткад, као и песништво Симе Милутиновића, или Кодерово,  не разумемо до краја, схвативши само оно најважније: његове главне правце, ћудоредне пркосе, дивне заносе и непомирљиве борбе који су били, што рекао Раичковић, „као крв неопходни“. Схватили смо, међутим,  оно главно, препознали смо ту бујичну енергију и снагу као матичну, споствену – казао је Јагличић.

Подсјећамо, Бранко Брђанин Бајовић рођен је у Сарајеву 31. марта 1956. године. Поезију, прозу и драме објављује од 1974. године. Добитник је бројних награда за књижевно, драмско и радиофонско стваралаштво. Аутор је седам збирки поезије, више књига прозе, публицистичких књига, те два романа. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Удружења књижевника Србије, Драмских умјетника Републике Српске и Удружења филмских уметника Србије.

Стихове у  порти “Романијске Лазарице”  говорили су Владимир Јагличић из Крагујевца,  београдски пјесници Рајко Лукач и Данило Јокановић, Миленко Јевђевић из Бањалуке, Слободан Јовић из Лопара и награђени Бранко Брђанин Бајовић из Бањалуке.

Мастрално је водитељски дио посла  обавила Сокочанка Јадранка Јанковић. На изузетно занимљив начин је представљала и најављивала учеснике  централне пјесничке приредбе, издвојила оно што је најважније за  њихово стваралаштво и, слободно се може  рећи,  помогла поетама  да успоставе топлу комуникацију  са публиком.

За музички дио програма били су задужени млади соколачки музичари – Страхиња Бартула и Немања Ђерић .

Организатори овогодишњих Видовданских пјесничких сусрета на Ромaнији били су Српско просвјетно и културно друштво  “Просвјета” – подружница Соколац,  Књижевни клуб “Романија” и Црквена општина Соколац, а покровитељи Град Источно Сарајево и општина Соколац.