Вијековима је Романија истурала груди освајачима и свакој несрећи. Од њене висове „ломили су зубе” Турци, Аустроугари, црне легије и друге „хорде зле”. Била је усправна и у временима ропства, а у данима слободе није се узносила у својим побједама. И поражени су могли, без страха од освете, крстарити њеним стазама. Праштала је пркосна планина до бескраја, иако је знала да ће они којима је опростила понову на њу ударити. Живјела је и данас живи у духу праштања Богочовјека, а тако је могуће обезбиједити мјесто у вјечности.
Упорно се планина борила за очување чистоте духа и чојства, несрећна што је човјек често није могао да схвати и да је за то племенито војевање награди, да јој узврати на прави начин. Истина, помињала се у пјесмама и приповједању, али то није било довољно да би заузела мјесто које јој припада у историји. И поред тога, ушла је у легенду и поразила силе што је хтједоше разбожити, из њене вјере истјерати.
Напокон, стасала је генерација освојена жељом да својој гори заштитници и мученици врати бар дио дугова, да окаје гријехе својих предака. Захваљујући њима, Романија је добила богомољу — цркву Светог великомученика и побједоносца Георгија. Обасјала је 11. августа 2002. године Романију божја свјетлост. По први пут према њеним висовима кренули су звуци звона, означивши крај гријеховима учињених према, како пјесник рече — апостолској гори.
Борови и јеле су вијековима били најближи страдању и радостима стамене планине. Као да су у свом природном распореду и рађању, тражили мјесто за свети храм. Оставили су слободним простор у срцу Равне Романије, убијеђени да ће ту једног дана нићи богомоља, у којој ће се човјек молити за душу праведника, али и за оне „који нису знали шта раде”.
Када из подножја Романије искорачите на њена плећа, успорите вожњу и жељу да што прије иза себе оставите простор Равне Романије. Поглед вам неће дуго лутати, у њему ће се у трену смјестити бљесак купола и крстова „Романијске Соколице”. Вјерујем, да тим светим зрацима нећете моћи одољети, да ћете осјетити потребу да свратите, без обзира колико вам мисли притишћу бриге свакодневице. У светом храму умирићете своје немире, схватити да треба спорије живјети и чешће помислити на краткоћу овоземаљског живота. Након тога, сви ће вам путеви бити отворени, а бесмисао људске злобе и егоизма јаснији.
У тренуцима славља када је ноћ падала на древну планину, када су и Црвене стијене, симбол поноса и пркоса Романије, нестале из видокруга, предајући се сновима, а свјетлост рефлектора обасјала свету грађевину, схватио сам с колико је жара београдски архитекта Љубица Бошњак радила свој посао. Разумио сам и њено узбуђење када је 11. августа те 2002. године кренуло умилно појање свештеника.
Нема случајних грађевина, као што у животу није ништа случајно. И црква на Равној Романији, производ је људског настојања да лијепим здањима помири прошлост и садашњост, да утиче на будућност. Она је, како каза Светлана Стевић, бисер међу извођачима старе српске изворне пјесме, попут птице соколице, која је, крстарећи небеским висинама, ту слетјела и остала, не желећи да даље путује. Она је ту да лијечи живе ране, чије зарастање траје вијековима, да Романију прогласи мјестом ходочашћа, простором гдје ће се удисати ваздух Хиландара, Острога, Грачанице, Студенице.
Објављено у 82.броју Соколачких информативних новина (август 2002.)
