Породични дом Радмиле и Тома, одише воћњацима у дворишту, док кућу краси урамљена слика са породичним стаблом Шћекића, да се не забораве коријени за којима се чезне. Овај човјек који је 1965. године, дошао на Соколац, рођен је у селу Штитари код Берана 1943. године. Одрастао је у вишечланој породици, са деветоро браће и сестара. Након рата, то је био тежи животни период, али се основно увијек имало.

Шћекић – шћек на руском значи образ. „По неким записима, сви Шћекићи потичу из малог села Залоквица“, почиње своју причу Томо, наставник физике у пензији.

– Био сам најмлађе дијете у породици, у времену када су игре, биле много рјеђе него данас. Пуно се радило, и ја сам већ са шест година почео да привређујем у својој кући и помажем родитељима. Касније сам кренуо у школу. Од петог до осмог разреда, школовање није било обавезно. Од нас 30 из села, четворо нас је ишло. Ја сам био мало бољи ђак, па су родитељи одлучили да ме шаљу даље. Препознали су моју љубав према природним наукама, коју сам имао од самог почетка школовања. Касније, долазим у Босну, јер сам као студент дефицитарне струке, добио кредит од којег је лијепо могло да се живи. Воз Прибој-Сарајево, као да је јуче било, пружио се град на обали Миљацке.

Кроз причу враћају се сјећања у студентске дане, који су били по много чему најљепши дани у животу, иако је факултет било много теже завршити него данас. У младости, сви су пуни енергије, радости, са таквим еланом је и Томо почео да ради.

Из рубрике „Лица Романије“ – Соколачке новине број 227 /јун 2017./

– Те исте, 1965. године, вјенчао сам се, добио дијете и посао. Сваки мој радни дан, тежио сам да почне тако што сам обавезе и проблеме, остављао „иза врата“ и у учионицу  улазио насмијан, никада намргођен, бар колико се то могло. Имао сам метод, да ђак заволи предмет, да му се радује, да не буде најважнија оцјена. Данас је то другачије, неповољније. Без обзира који факултет завршили, млади немају обезбијеђен посао.

Нове технологије су присвојиле младе, мобилни телефони су постали „саставни дио тијела“. Знају дјеца данас, не могу рећи да не знају, преко интернета су доступне све информације, али живу ријеч нико не може замијенити, не може интернет да замијени љекара или инжењера. Ја дјецу заиста волим, њихову младост, када је дијете радознало од тог дјетета ће и бити нешто.

Томо се лако уклопио у соколачку средину, по мениталитету се не разликујемо много од људи из Берана. Када је почео радити у Основној школи на Сокоцу, било је свега десетак аутомобила.

– Раније није било трговина на сваком кораку, велики је догађај био у Сокоцу када се отворио први супермаркет. Миланко Реновица је тај догађај фотографисао са балкона мог стана. Међутим, када човјек живи у једном мјесту све напредује, тако су се и у Сокоцу отварале фабрике. Ја сам 1983. године, прешао да радим у „Центротранс“, као директор радне јединице. По доласку, затекао сам шест аутобуса и 28 радника. Радио сам до 94-те и иза себе оставио 60 радника и 28 аутобуса. Касније сам се вратио у школи и ту сам радио све до 2006.године, када сам отишао у пензију. Али пошто није било кадра, враћам се у радну обавезу још четири године, иако су се конкурси за то радно мјесто, расписивали два пута годишње.

Данас, овај човјек тихог хода и правих рамена, ужива у пензионерским данима, заједно са својом супругом. Задовољан животом, али не и промјенама које прате живот. Тешко прихвата промјене које су нас отуђиле, чак и у породицама, заокупљеност самим собом и мислима, телефонима, више него са најрођенијима.

– Све се промијенило, клима се промјенила, треба порадити на очувању природе. Раније се два пута годишње пошумљавала шума, организовале су се радне акције. Треба мало скромније да се живи. Нас су другачије васпитавали, у смису да нешто оставимо иза себе, а данас се гледа само како потрошити то што се има. Код нас се у селу често говорило „Како те кућа прати, тако те село срета“, кућно васпитање је јако битно.

Док зими вријеме проводи читајући, љети се бави пословима у башти и воћњаку, калеми, помаже комшијама.

Заљубљеник у природне науке и природу за крај поручује:

– Рад оплемењује човјека, треба све радити са вољом. На своје здравље утичемо радом, физичком активношћу и исхраном. Треба више да шетамо, да разговарамо, више да се дружимо, а мање уносимо у размјерице, завршава причу Томо Шћекић.

Рођена 27. априла 1988. године у Сокоцу. Након основне школе и гимнaзије, на Факултету политичких наука у Бањалуци, завршила студије новинарства 2011. године. Магистар новинарства од 2015. године. Запослена у Инфо центру од 2012.године.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите коментар!
Овдје унесите своје име