У четвртом новембарском дану ове године, након дуге и тешке болести, преминуо је Мирослав Паунић-Пик, један од најталентованијих фудбалера који су поникли на соколачком стадиону “Бара”, изданак познате фудбалске породице Паунић. Седам је Паунића играло у првом тиму “Гласинца” – Раде, Милош, Војкан, Боро, Мишо, Илија и Мирослав. Сви су оставили неизбрисив траг у клубу вишедеценијске традиције, много тога што ће се памтити и чувати у сјећањима на спортску прошлост Сокоца. Наравно, дио те ведре фудбалске историје малог града подно Ромање је и покојни Мирослав. Носио је необичан надимак Пик, који је био познатији од његовог имена. Кажу, добио га је због изузетне хитрине и експлозивности у дјечијој игри и на фудбалском терену .
Његов отац Раде је исписао прве странице приче Паунића у “Гласинцу”, након Другог свјетског рата, а Мирослав је био посљедњи у другој генерацији ове спортске породице, који оставио видљиве трагове у тиму са популарне “ Баре”.
Најмлађи син Радов био је “жива ватра”, вихор по лијевој страни, мајстор дриблинга , који је до очаја доводио противничке одбране. Потезе је “кројио” у трку, у трептају ока, а то су само могли изразито талентовани фудбалери. Са само 14 година нашао се на списку фудбалера “Гласинца”, а са шеснаест заиграо за први тим. На зеленило “Баре” истрчао са Зораном Кнежевићем-Зукцем, Гораном Цвијетићем-Такачем, Динком Врапцем и другим из изузетно надарене генерације црвено-плавих. На соколачки стадион се тада долазило због љепоте фудбалске игре, мајсторија голобрадих младића, оног што фудбал издваја од других спортова.
Убрзо јер Мирослав “запео” за око стручњака, људи који су имали слуха за даровите фудбалске наде, оних који су знали да “измјере” количину талента и фудбалски потенцијал. У зенички “Челик” отишао је 1982. године . Обећавао је много, али планове је пореметила утакмица са “Вартексом” у Варажадину, када је доживио спортску несрећу – прелом ноге. Услиједио је дуг опоравак, одсуство са терена. Тражио је исписницу и вратио се у Соколац, у свој “Гласинац”, чије је боје бранио наредних годину дана. Потом одлази у какањски “Рудар”, гдје остаје двије и по године.
Из рударског града Пик се поново враћа у “старо јато” – у “Гласинац” , клуб који је у срцу носио. На “Бари” остаје до фудбалске пензије – 1989. године. Тражили су га и најпознатији клубови из Србије, али је остао вјеран својој “Бари”.
Након што се опростио од активног бављења фудбалом, остао је и даље везан за соколачки стадион, у фудбалу. Дјечаке учио како се улази у тајне фудбалске игре. Љубав према фудбалу преноси и на своје синове – Миленка и Рада, који се нису дуго задржали у “Гласинцу”. Као и бројне њихове вршњаке, живот их је одвео другим стазама.
Храбро се носио са изазовима у фудбалској арени, није страховао од судара са грубијанима. Понекад, као и многи фудбалски занесењаци, они што им је фудбал други живот, знао је да плане, реагује на судијске неправде и некоректно понашање противничких играча. И у животу ван фудбала, у свакодневици, показивао је исту количину храбрости, посебно када га је опака болест напала. Био је свјестан да долази крај овоземаљског живота. Смрти се није бојао. Доживљавао је то као нешто неминовно, без претјеране туге и малодушности. У најтежим тренуцима тјешила га је пажња његових најближих – супруге Сњежане и синова Миленка и Рада.
Отишао је Мирослав у вјечност, у небески загрљај брата Бора и оца Рада, легендарних играча “Гласинца”. Срце му је престало да куца на његов рођендан. Остаје да живи сјећање на његове вихорне продоре према голу противника на ”Бари” и другим стадионима, на времена у којима је фудбал био више од игре.
