Данас је празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, који је и једнодневни пост. Српска православна црква обиљежава великог проповиједника и претходника Исуса Христа – Светог Јована Крститеља и његово мученичко страдање.
Времешенији Романијци се данас, на велики празник, присјећају народног саборовања у Гласиначком пољу, у близини чувене пећине Мегаре, времена када се, 11. септембра, плело народно коло у гласиначкој равници.
Деценијама нема састајања пред Мегаром. Остала су сјећања на добра давна времена.
Листајући странице Соколачких информативних новина (СИН), пронашли смо текст нашег сарадника Велемира Елеза, чија садржина казује о чувеном народном саборовању пред Мегаром. Текст је објављен у септембру 2003. године, прије пуних 15. година.
САСТАЈАЊА ПРЕД МЕГАРОМ
Када се, како написа Ђуро Дамјановић у књизи “Магла у рукама”, “вратим у прољеће дјетињства”, кроз мисли ми често пролазе сјећања на састајања народа у Гласиначком пољу, поред крхке рјечице Решетнице и пећине Мегарe, у коју увиру воде нејаког водотока.
Дешавало се то 11. септембра, на дан Усековања главе Светог Јована Крститеља, све до прије три и по деценије , када се саборовање у равници угасило.
Почетак септембра је на Романији доносио мир у сеоска домаћинства. Трава је покошена, сијено у стоговима, жита пожњевена, кромпир у траповима, а стока у оградама. Коначно, тежачке руке добију одмор, дуго чекано опуштање. Одмарају се од коса и откоса и љетних врелина. Још само да се обезбиједи дрво за зиму, спреми посјек и потпале ракијски казани, а то су послови који се могу без журбе, натенане, завршити.
Сјећам се, септембар је био често у сунцу, обавијен благом свјетлошћу, топлином која није могла додијати.
Не знам када су почела састајања пред Мегаром, у пољу које носи чувено име, али још увијек чујем звуке кларинета, инструмента који, скоро као и труба, може надјачати вашарску буку. И мајстори за виолину су свирали народно коло. Хармоника у бубњеви су се знали удружити у подизању расположења под Витњом, узвишењем које грли југ Гласиначког поља.
Још у јутарњим часовима почињало је народно весеље, одмах након што сунце попије росу и прве мразеве. Из романијских села текле су колоне и стапале се у пољу. Хладовине није било. Није ни требала, јер се од септембарског сунца на Романији човјек не мора скривати.
Дешавало се да се у жедном пољу грло осуши. Мушки су то жестоким пићем лијечили, а љепша половина напицима који су из града долазили. И воду “бунарушу” су довитљиви мјештани знали пред Мегаром продавати.
Плело се коло момака и дјевојака, натпјевавање, укрштали погледи заљубљених. Очи су говориле поруке срца, скриване од строгог родитељског погледа.Колико је само рођено бракова након мегарског састајања, колико су разочарења и несанице доносили љубавни неуспјеси.
Било је то вријеме интензивног живота романијског села, вријеме када је младост селу вјеровала, у њему имала сигурност, и ријетко се одлучивала за путеве одласка према асфалту и великим градовима.
У сјећањима на давна дружења, остали су и призори братских сукоба. Кад ракија напуни крвоток, знала се и кавга заметнути, ударити комшија на комшију, пријатељ на пријетаља. Било је и оних који су се озбиљно припремали за вашарску битку. Несмотрени погледи и пркосне пјесме често су вадили ноже из корица. Срећом, широко поље пружало је шансу за бијег, ако није било другог излаза. Познавале су се кавгаџије, ко су и одакле долазе, колико их има и шта су спремни урадити. Тражили су сукоб и неријетко извлачили “дебљи крај”, посебно кад заврше у локалној хапсани.
Сретнем и данас лица из предмегарских мегдана. Сиједе косе, дједови постал. Нерадо о гријеховима из младости говоре. Унуке воде и савјетују их како да постану добри људи. Ожиљци задобијени у вашарској тучи подсјећају их на младалачко лудовање.
На Јовањдан, пред Мегаром, велика част била је побиједити у дрвеној спортској народној дисциплини – бацању камена с рамена. Жељно се чекао тај дан, јер је побједник изазивао дивљење, о њему се мјесецима причалo. Најтоплија награда били су уздаси дјевојачки.
Села су старила, остајала без младих, а састајање народно у равници постајало је све тише и скромније, са мање буке и радовања. Младост је бјежала од плуга и мотике, на асфалту тражила остварење снова. Декрети власти нису угасили састајање народа у равници. Одједном, без најаве, оно је стало.
Деценијама се не чују кларинет, виолина, хармоника у бубњеви поред Решетнице. Весели сусрети народа предати су прошлости и сјећањима. Већина мајстора за народно коло напустили овоземаљски живот. Зарасле стазе и трагови од удара стопала на тврдој гласиначкој ливади. Самује равница наслоњена на пећину, која једино памти свако састајање народа. Мегара у осами, заборављена, тужна што је нема на спелеолошкој мапи, што је истраживачи заобилазе, а понајвише што не слуша љубавна шапутања и не крије загрљаје младића и дјевојака.
