Чувена слика Паје Јовановића о првој великој сеоби Срба са Косова 1690. I Фото: Wikipedia.org

Добрица Вуловић, рођен 1953. у Сопотници код Пријепоља, човек је изузетно богатог пубицистичког и хуманистичког рада. Године 1992. Влада Србије именовала га је за првог комесара за избеглице. Било је то време када је у Србију стигло већ више од 192.000 људи.

Његовом постављању на тако важно место, претходио је његов вишегодишњи рад друштвено-политички рад, сарадња и одговорне функције у бројним издавачким листовима и установама, практично још од средњошколских дана. Био је вишегодишњи директор Просвете која у његово време објављује веома запажене наслове и дела. Посебно је значајно прво издање на српском језику “Сатанских стихова” Салмана Руждија. Потом је био главни и одговорни уредник “Привредног прегледа”. Са доласком на место комесара за избеглице сву своју енергију усмерио је ка интернационализацији проблема избеглиштва у Србији.

Тротомно издање књиге “Србија, земља избеглица”, Добрица Вуловић је посветио милиону и две стотине хиљада људи који су од 1990. до 1994. морали да напусте своје домове и спас траже, најпре, у Србији која их је прихватила и привремено збринула, упркос санкцијама и економској кризи, српском становништву које им је пружило несебичну помоћ, као и армији сарадника и добротвора који су директно и индиректно учествовали у решавању тешких избегличких питања.

Ова књига, како је и сам аутор написао у предговору, обрађује догађаје, сећања и документа везана за рад Комесаријата за избеглице Републике Србије деведесетих година прошлог века, након сецесије Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније, када је Србија преплављена стотинама хиљада сународника из тих држава. На самом почетку аутор читаоце враћа неколико векова уназад, а серија текстова које вам “Вести” преносе из ове књиге биће употпуњена и аутентичним избегличким драмама и причама.

Патријарх на челу

Када се посматра историја Србије, њена борба за слободу и ослобођење, померање и сеобе становништва, онда би се за Србију могло рећи да је цела њена историја од Османлијског царства била и историја избеглиштва, наводи Вуловић и објашњава.

– Историјска наука бележи масовна померања и сеобе: Велика сеоба Срба односи се на две повезане миграције становништва у 17. и 18. веку када је велики број Срба са Косова и Метохије и јужних крајева прешао на север, у области Хабзбуршке монархије и населио се у деловима Угарске и Славоније, као и Војне крајине. Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор у коме су Срби упутили захтев аустријском цару Леополду Првом да се настане у Угарској. Цар им је дозволио да се настане до Будима и Оморана, гарантујући им црквено-школску аутономију под условом да буду део аустријске војске.

Тада се у Аустрију уселило око 37.000 породица. На челу прве сеобе био је пећки патријарх Арсеније ИИИ Шакабента (Чарнојевић). Педесет година касније, након новог аустро-турског рата, Турска је повратила територије које је насељавало српско становништво, што је довело до Друге велике сеобе 1740. године, са патријархом Арсенијем ИВ Јовановићем на челу. Обе сеобе су биле последица турско-албанског терора и погрома, убијања, силовања, клања, отимања имовине Срба, савременим речником речено – етничког чишћења.

Топоними у Украјини

Након тог рата, Срби су морали да се повуку на север, насељавајући просторе данашње Славоније и Војводине. Услед ових сеоба број српског становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије спуштају се у плодне и опустеле долине Метохије. Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима су завладале глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо. О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси, учесници Сеобе, будући да су они били међу ретким писменим Србима тога времена.

Уследило је велико померање Срба на исток – масовну сеобу организовала је руска администрација. Срби су тада населили делове Украјине и Русије. Према истраживању украјинског историчара Јевгенија Пошченка, и данас у Украјини постоје топоними који говоре о боравку Срба на тој територији. Аутор доказује своју тезу о насељавању Срба у Украјини на основу великог броја презимена која се завршавају на “ић”. Од великог броја народа, који су тада због историјских околности избегли у Украјину, једино се Срби нису одржали. Извршена је њихова тотална асимилација. У историјским архивима Украјине чувају се примерци листова “Нова Сербија” и “Славеносербија”.

Сарајевски погром

Следећи талас избеглица долази након пуцња Гаврила Принципа на Франца Фердинанда, када у Србију долази велики број Срба из Босне, пошто је у Сарајеву после атентата уследио погром над српским народом, затварање радњи, паљење радионица и убијање, подсећа Вуловић у књизи “Србија, земља избеглица”.

– За време Великог рата, српски народ и војска доживели су најстрашнију голготу, укључујући и повлачење преко Албаније. Влада Краљевине Србије формирала је одбор који је добио дужност да брине о збрињавању избеглог српског становништва и организује њихов прихват Скадру, Драчу и Сент Медовском заливу. Одбор је деловао од децембра 1915. до фебруара 1916. године. Председник Одбора био је Миливоје Зечевић.

Приликом повлачења српске војске преко Албаније, тадашњи премијер Есад-паша Топтани, наредио је да сви Албанци морају помоћи Србима, да уредно примају динар као валуту и да војницима дају све намирнице које су им потребне. Он је омогућио српској војсци и њеном краљу повлачење преко Албаније. Жандармерија Есад-паше помагала је српској војсци, обезбеђујући сигурне пролазе, смештај и храну, и учествујући у сукобима са албанским одредима који су нападали српске јединице и избеглице. Кроз области где Есад-пашина власт није допирала, српске трупе су се морале оружјем пробијати до Јадранских лука, где су их савезнички бродови чекали.

У јуну 1916, решењем број 3237, Министарство унутрашњег дела Србије у Паризу, на место главног комесара постављен је проф. др Светолик Радовановић, док је у фебруару 1919. године за главног комесара постављен Владислав Мартинац. Тадашњи мандат Комесаријата трајао је од фебруара до маја 1919. године.

Порекло речи

Реч избеглица се у Србији помиње у 19. веку, када велики број жена, деце и старих бежи из Босне после босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Краљ Милан Обреновић, 6. септембра 1876, за руковођење прихватом и збрињавањем избеглица поставља митрополита београдског Михајла Јовановића. Одбор сакупља храну, гардеробу, новац и збрињава избеглице углавном у сеоским домаћинствима, по помоћним објектима, шталама, подрумима и сл.