Избеглички проблем, бар кад су у питању избеглице из 1992. године, још није решен, као што није решен проблем Срба који су дошли у Србију почетком Другог светског рата. Грчки и палестински избеглички корпус још се бори за елементарна људска права и правичну одштету коју ни међународни судови никако да пресуде.

Повратак Срба на Косово данас је онемогућен, као и након Другог светског рата, пише Добрица Вуловић у тротомној књизи “Србија, земља избеглица”.

Повећањем броја избеглица у Европи могу се очекивати депортације економских имиграната, посебно у Југоисточну Европу. Балканска избегличка криза биће још масовнија, а питање избеглица у свету много сложеније. Узроке избеглиштва и избеглиштво као последицу још нико није признао, али је чињеница да избеглице које бораве у Србији немају жељу да остану у њој.

Уносно занимање

– На страну чињеница да Србија нема услова за њихово масовно збрињавање и интеграцију и да им пружи услове за стварни повратак у земље порекла, а да не говоримо о правичној надокнади изгубљене имовине и других последица које им је окупација донела. Ако данас у свету им више од двадесет пет милиона избеглица, онда се може претпоставити да ће многе земље примењивати хуманитарне, али драстичне мере да их се ослободе, макар на својој територији.Избегличка криза ће се даље ширити уколико се настави са ратним сукобима или ширењем геостратешких сфера утицаја на поједине регионе или државе.

Хуманитарни проблем и потребе избеглица омогућавају велико профит десетинама хиљада моћних компанија и појединаца, јачају криминал и шверц људима, што је постало уносно занимање готово у свим земљама кроз које избеглице пролазе или у којима бораве.

За Србију је изазовније тзв. албанско, али и српско питање. Како год да се реши и питање Косова, Македоније, Грчке, “велике” или “мале” Албаније, у Србију ће се слити армија Срба који неким чудом још увек опстају на тим територијама. Међу избеглицама неће бити само Срби са тих подручја већ и Срби из Црне Горе, а ако се примени драстичнији сценарио, и Срби из неких суседних држава.

– Моћни албански лоби, како год га дешифровали, тражиће начина да протера већи број Албанаца са својих територија како би населили веће градове у Србији, укључујући и Београд, док ће рурално становништво педаљ по педаљ освајати територије које они сматрају да им историјски припадају, по великој карти коју су исцртали идеолози албанске нације.

Званични подаци

Према званичним подацима, на сајту Комесаријата за избеглице Републике Србије (www.кирс.гов.рс), по престанку оружаних сукоба и отпочињању процеса нормализације у региону, број избеглица у Републици Србији се смањивао: на попису 1996. године, који је организовао Комесаријат у сарадњи са Високим комесаријатом Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), пописано је 537.937 избеглица и 79.791 ратом угрожено лице. Пет година касније (2001), Комесаријат је поново у сарадњи са УНХЦР-ом организовао попис, на коме је пописано 377.131 избеглица и 74.849 ратом угрожених лица.

Тај број се још више смањио, тако да је на регистрацији избеглих лица која бораве у Републици Србији, која је спроведена у периоду од 27. новембра 2004. до 25. јануара 2005. године приступило укупно 141.685 лица. Од овог броја за 104.246 лица је потврђен статус избеглице.

Тренутан број избеглица у Републици Србији износи 27.802 лица (19.038 из Републике Хрватске и 8.764 из Босне и Херцеговине). Према подацима и проценама Комесаријата, у земљу порекла се из Републике Србије вратило око 69.500 лица у Републику Хрватску и око 79.000 у Босну и Херцеговину и остале републике бивше СФРЈ. У треће земље отишло је око 46.000 лица, а процењује се да је око 40.000 лица умрло.

Светски миграциони токови

До 2011. миграциони токови које су испровоцирали ратови и конфликти на Блиском истоку и у Африци постојали су релативно одвојено. Део избеглица из земаља захваћених кризама заустављао се на граничним територијама. На пример, већина Палестинаца који су бежали од арапско-израелског конфликта се нашла у избегличким логорима у Либану, Јордану, делимично и у Египту. Авганистанци су за 13 година окупације земаља западне коалиције освојили путеве миграције ка Пакистану, и само је њихов мањи део стизао до Европе. Иранци и Ирачани су одлазили углавном у Велику Британију, где се смештала њихова утицајна дијаспора, а становници земаља Магреба су се селили у своју бившу колонијалну метрополу – Француску.

Сви ти токови су се сливали и кретали по својим маршрутама. Европа су насељавале националности различитих боја али није било проблема за који би се могло рећи да је општеевропски. Уобичајена слика растурених токова миграната је почела да личи на “сеобу народа” после агресије НАТО-а на Либију 2011. године. Покренула се читава Северна Африка која је у снажним млазевима “избацивала” Либијце, Алжирце, Тунижане преко Средоземног мора у Италију. Већ првих месеци хаоса у Либији на италијанско острво Лампедузу су стигле десетине хиљада њих. Европа је предосетила да почиње нова епоха. Исте године напорима САД инспирисан је рат сиријске опозиције против владе Башара Асада.

Он је појавом Исламске државе у Ираку и ширењем војне активности на Сирију добио нов замах. Борби ирачке владе и сиријске опозиције против ИД су се прикључили Турска и САД, и почео је рат свих против свих. Резултат је био да су одмах после Северне Африке снажан талас избеглица који су кренули у Европу преко Турске и Грчке дали Сирија и Ирак. Европа се нашла приклештена. Стотине хиљада људи су побегле од ратовања, али се сада нису задржавале у пограничним државама. Укупан број избеглица само из Сирије 2015. године износио више од четири милиона људи. Беже из својих кућа и становници Јемена где коалиција арапских монархија на челу са Саудијском Арабијом већ скоро пола године покушава да отера са власти устанике – хусите.

Албански криминал

Међутим, географија миграционих токова се не ограничава Африком и Блиским истоком. Скреће пажњу на себе и река избеглица с Косова. То је мала квазидржава која углавном живи захваљујући незаконитој трговини оружјем, дрогом, проституцијом, и која је тесно повезана с албанским криминалним структурама у Европи.

Међутим, у њој није било кризних ситуација, и њихова појава у Европи за сада нема објашњења. У сваком случају косовари, који су себи већ направили плацдарм у криминалном свету свих највећих европских држава, добиће озбиљну попуну у кадровима. Очигледно је да ће прави разлог за ту сеобу тек да се испољи.