Мјесец јун увијек је у знаку матурских прослава, обиљежавања годишњица завршетка школовања и окупљања школских другара, а сам Видовдан је празник који је симбол српског страдања и сјећања на јунаке наше старије, али и новије историје. У оквиру традиционалне Видовданске пјесничке вечери, коју је Установа за културу организовала и ове године, посебну емоцију код соколачке публике изазвала је пјесма „Осам бијелих божура“, наше пјесникиње Свјетлане Ђурђић.

– Ово је најискреније хвала за моје школске другаре, који су погинули у протеклом рату. Најмлађи су имали 19, а најстарији 22 године. Годинама сам у себи скупљала сузе и емоције, а онда је дошао тренутак да изађу у виду стихова. Велика ми је част што сам на овој манифестацији по први пут изрецитовала пјесму, а подршку су ми пружили остали наши школски другови, који су били уједно њихови саборци. Само име пјесме је симбол на Романији, која је једно распето Косово. Кроз стихове сам испричала о нашем дружењу и школским данима, те о свему оном што је прекинуло ту идилу. Њихове слике у нашим очима остаће вјечито насмијане и младе, јер су били дјеца и као таквих их се сјећамо – казала је Ђурђић и открила њихова имена: Александар Јоловић (19), Александар Вучетић (19), Драгослав Марић (19), Недељко Нинковић (19), Млађен Витомир (20), Мирослав Путник (19), Жељко Ђуровић (21), Драган Пајић (22).


Осам бијелих божура

Док гледам у слике,
у лица насмијана,
дјеца озарена,
безбрижна и раздрагана,
готово несношљиво немирна.
У даљине загледана
невина,
као бијели божури под небом,
након киша.

И ту слику тама прекрива.
Јаук сваку радост прекида.
Од силне туге и земља се отвара
и један по један божур сакрива.

Прије неголи је зора сванула
у црну таму их овила, однијела
себи их узела,
из њедара отела,
ко најдраже сјеме
у себе зарила.

Осам бијелих божура
без пупољка и плода,
без коријена.
Ко осам бијелих галебова
без крила и без пера.
Разносе вјетрови планина по мраку,
непознатим друмовима.

А нема их.
Не долазе.

Само кукњава не јењава.
Године пролазе
а туга бескрајна.
Ми остарисмо од суза и плакања
а њихова лица
још млада и насмијана.

И таква ће и остати.

Гдје ли је сад тај тобџибаша,
који се на зло закле изнова,
храбар,
само преко ороза?
Душа му је изгорела до бездана,
руке крваве од бијелих божура,
док се тог јутра са својом дјецом опрашт’о.
Да погледам ту звијер без лица,
у очне му јаме пуне гробова.
Хладног погледа.
Гласа без дрхтаја.
И да га упитам:
”Зашто?”

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.