Наша држава, као и читав свијет се ових дана суочавају са „невидљивим непријатељем“ – COVID-19. Ја нисам доктор, те не мислим причати о вирусу, превенцији и заштити. Такође не мислим причати ни о математици . Моја данашња тема су волонтери.

Начелник општине Соколац, Милован Бјелица, у циљу превенције је формирао и волонтерски центар. Идеја је била помоћи нашим старијим суграђанима који не могу да оду до продавнице, до апотеке, да плате рачуне итд. Како вријеме одмиче „дјеловање“ смо проширили, те су данас волонтери нашим суграђанима дијелили бесплатне маске које је обезбједила општина.

Зашто све ово пишем? Зато што живимо и таквој средини гдје се све активности посматрају кроз искривљену призму – од исмијавања, преко теорија завјере, до неких скривених мотива. Изгледа да је најтеже повјеровати да постоје људи који просто воле да помогну некоме, без да нешто траже заузврат.

Нисам добар човјек, далеко од тога, али сам услијед свега овога се запитала зашто сам се уопште пријавила за волонтирање? Зато што прва имам бабу и ђеда који су угрожена категорија и који су ми замјена за маму и тату. Волонтирање ме је такође спојило са једном предивном баком Горданом, па могу сад да кажем и да смо другарице. И данас ме је један господин питао да ли сам Јумина (надимак мог оца) ћерка, па затим додао да је и за очекивати да онда будем хумана и добра. Нисам, али сама спознаја да би они били поносни на мене због мог скромног дјеловања је довољна. Ето, зато ја волонтирам.

А ви ако желите да се прикључите нашем тиму – свака помоћ је добродошла.

И за крај бих наравно да поменем све предивне људе који и поред својих обавеза стигну да волонтирају и помажу – Сека, Вера, Гаго, Драго, Божо, Дејана, Маца, Бајага, Петар, чика Драженко, Бојан, Кристијан, Марко, Сара. У катастрофама свих врста из људи исплива или оно најгоре или најбоље. Драго ми је што постојите ви као примјер оног доброг и лијепог у нашем друштву.