Фото: Butua.com

Онако како почињу све бајке, почињем и ја причу о дјечаку који је рођен некада давно, на далеком сјеверу Данске, на острву Фин у малом мјесту Оденсе. Рођен је давне 1805. године у сиромашној породици која је живјела од мале обућарске радње. Називали су га ружним, необразованим и неугледним, али то га није спријечило да сања најљепше снове и преточи их у најљепше бајке превођене на 40 свјетских језика. На данашњи дан родио се творац ванвременских бајки Ханс Кристијан Андерсен. Написао је преко 150 прича, а без сумње сви смо читали “Палчицу”, “Малу сирену”, “Ружно паче”, “Принцезу на зрну грашка” и многе друге. Читали јесмо, али смо поуке нажалост заборавили.

Чему нас је учио Ханс?

Ханс је одувијек сањао о идеалима који су му били недостижни. И након два вијека, оне који сањаре називају лудима. Тако је било и у његовој причи. Свој први роман “Импровизатор” објавио је са тринаест година. Спутаван од стране критичара и публике, занемарен, напуштен, усамљен и често сам, све нагомилане илузије и жеље скромно је преносио на папир, не слутећи да ће га баш оне послати у незаборав. У биљешкама о писцу кажу да му је отац направио позориште лутака, а како није имао прилику да гласно каже шта мисли и сања, свој дух, емоције и карактер сашио је у платна лутака. Рано остаје без оца, а мајка која је људима прала рубље за ситан новац, наставља да брине о Хансу. Од сакупљене уштеђевине он успијева да заврши школу и уписује факултет. Упознавао је бројне славне личности, путовао Европом, а уз то наставио да пише романе, представе, приче и бајке. Настају његова најпознатија дјела: “Мала принцеза”, “Принцеза на зрну грашка”, “Нове бајке и приче”, “Дјевојчица са шибицама”, “Сликовница без слика” и многе друге. Убрзо су га прозвали “краљем приче”, а он као и његово “Ружно паче” са којим се очигледно поредио и чију је судбину сам живио, постају бијели лабуд, оличење искрености, доброте, поноса и ината.

Ако сте се бар мало замислили, након ових редова, желим да ту останете на кратко. Сјетите се колико сте пута одустали од својих жеља, амбиција и снова? Колико пута сте се предали немоћи, a да се и не покушате изборити за оно дуго сањано, скривено у ходнику подсвијести? Одустали сте, јер је тако лакше. А снови и жеље бјеже од оних чије срце није спремно да клија, расте и надрасте облаке.

Фото: Butua.com

Ја сам оно дијете које би рекло да је цар го!

Од свих Андерсенових бајки, ону коју читам и у тридесетим, издвојићу данас. Ви који нисте, топло Вам је препоручујем. Ријеч је о бајци “Царево ново одијело”. Сад се вјероватно питате зашто баш њу. Прича почиње овако. Живио једном један цар који је смисао живота видио у лијепим и раскошним хаљинама. Његови видици нису мицали даље од појма љепоте и опипљиве материје. Како би искористили слабост владара, варалице су смислиле начин да зараде гомилу пара тако што ће цару сашити ново, невидљиво одијело. Било је саткано од чудесних тканина, са посебним својством, да су невидљиве само глупима. И тако су варалице данима шиле одијело без рукава, крагне и ногавица. Сви који би дошли да виде како тече посао, извјестили би цара да одора само што није готова. Бјежећи од саме помисли да су глупи, убједише и себе и владара да креација постоји. И тако, дан по дан, дође и онај у ком цар заједно са цијелом свитом прохода одајама потпуно го. Сви су се дивили невиђеној глупости, док једно дијете није узвикнуло “Цар је го!” Сад Вас питам, можете ли пребројати цареве који данас владају? Колико је оних који би без срама голи ходали, непризнавајући своју глупост, незнање, похлепу и малодушност. Већ кад сте их пребројали, осврните се и на оне који носе невидљиви плашт, лажно се осмјехују, лажу, обмањују, тапшу по рамену, цинкаре, оговарају и тужакају. Број до којег сте дошли несумљиво има више нула. Покушајте досегнути колико је веселих дворјана, који за шаку новца купују страх. Има и њих. Знам.

Одвајам два пута “ентер” , па ћу да Вас замолим да замислите дијете. Глас савјести, искрености и неискварености. Мјесто му није у претходном поглављу. Лишено је амбиција повезаних са материјалним свијетом. Једино се дијете усудило да каже истину. Значи да је и храбро. И да Вас не замарам више. Колоко је дјеце међу нама? Ко је успио да у свом животу извуче поуке којима су нас учили од малих ногу? Мало је оних који су спремни да се тргну из свијета лажи. Чак и онда кад прихвате истину, она више нема никакав утицај на лаж, јер је њен коријен дубоко у темељима друштва.

На крају, ако сте докони, узмите своју омиљену бајку и прочитајте је поново. Саберите и одузмите гдје сте преварили дијете у себи, а у данима који долазе покушајте му се одужити за све што је оно дало Вама и свијету.

Бојана Марковић
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.