Нема Миланка Кочевића, легендарног романијског ловца, међу овоземљанима. Преселио се у рајске одаје, гдје му душа другује са анђелима. У току овоземаљског живота оставио је неизбрисиве трагове чојства и доброте, много тога по чему ће се памтити и помињати.

Ову причу, поштовани читаоци, забиљежио сам у новембру 2008. године, у засеоку Ваган, гдје сам се срео са добрим човјеком и честитим домаћином, легендом међу романијским ловцима. Казивао ми је старина Миланко о ловачким доживљајима, о љубави према природи и племенитој дивљачи.

Ево те приче, забиљежене једног сунчаног новембарског дана двије хиљаде и осме.

Вук ти је, синко, необична зверка. И најпознатији познаваоци животињског свијета нису много тога могли одгонетнути из његовог живота, иако је позната она народна : “Вук длаку мијења, али ћуд никад“. Зна се да вук понајвише мрзи псе, своје сроднике. Они су му права посластица кад их дограби. Кажу, а ја вјерујем да је истина – та мржња је једна врста освете псу што је шуме напустио и „пристао“ да служи човјеку, кога вучија сорта сматра својим највећим непријатељем и прогониоцем.

Прије пет и по деценија купио сам прву ловачку пушку и од тада траје моје крстарење и ломатање врлетима Копита, Деветака, Височника, Романије… Након мог горког животног посртања у годинама након Другог свјетског рата, тамновања због симпатија према Дражи и његовој војсци, природа ми је лијечила рањену душу, вратила ми вјеру у живот.

Као ловац стекао сам бројне пријатеље, а с посебним задовољством помињем некадашњег предсједника општине Лозница Радована Васиљевића. Занимљиво је, синко, да је Радован у лозничком крају, као и Сава на Романији, био у јединицама које су, након Другог свјетског рата, прогониле противнике комунизма , када су многи српски младићи, ни крви ни дужни, скончали пред Удбиним и Озниним пушчаним цијевима, али је у том невремену Васиљевић остао човјек, спасавао недужне, ризикујући и свој живот. Да је био другачији, не би са мном друговао годинама, иако је знао да сам био огорчени противник убица обиљежених петокраком. Долазио је често на Романију и био ми је један од најискренијих пријатеља.

Имао сам увијек ловачке керове за примјер, као нико на Романији. Пас ми је, пријатељу, вјернији од било кога. Они ти из очију чита мисли, твоје намјере, љутњу, пријекор, мржњу. Од њега то не можеш сакрити. Прати покрет очију, зна који ти је први корак на уму. Учиниће све за доброг господара, често и умријети ако га изгуби. То човјек не може.

У свом бурном ловачком животу трагао сам највише за вуковима, звијерима које је тешко и видјети, а не одстријелити. Непрестано сам им био на трагу, гонио их у стопу, упорно, као нико на овом горовитом простору. Није им било лако са мном, пријатељу, јер сам се у шуми, у којој су они господари, сналазио као у својој кући. Ни у вријеме мркле ноћи и најгушће магле нисам могао залутати. Као да ми је компас био уграђен у глави. Непогрешиво бих се, након прогона звијери и километарског лутања, враћао на прави пут и долазио кући.

Ријетко би се дешавало да нешто не уловим. Истина, имао сам милости за племениту дивљач и у вријеме када је било дозвољено да се лови. Гледам, колико се пута то десило, на пропланку срну, јелена, мирно стоје, преживају, не осјећају опасност. Како би човјек имао срце да их усмрти. Сматрао сам то тешким злочином.

Вука, лисицу и куну нисам штедио. Знао сам у току једне ловне сезоне одстријелити по 22 куне и 18 лисица, али вукови су ме посебно занимали. Неко у лову проведе деценије и никада не улови вука, а камоли да га убије. Био сам њихов најљући гонилац на Романији. Убио сам их 98, а да сам у још пет блиских сусрета са њима имао пушку, та бројка би сигурно прешла стотину. Чуо сам, синко, да је само један ловац са Сјемећа, не знам му име, мени уз раме у тамањењу вукова.

Знам шта вук мисли. Не могу то у ријечи претворити, али знам, осјећам то на терену, у шуми и у равници, кад наиђем на вучије трагове. Он у покрету има два циља – стићи до ловине и избјећи замку и пушчане цијеви. Кад пође у убилачке походе, креће се споро, застајкује, слуша, сва чула упрегне. Скоро да се не осјећа додир његове шапе на земљи. А, када напада, чини то стреловито, попут муње. У вратне жиле жртве зарије очњаке, попије крв и узмиче, а када осјети да је безбједан, комада ловину, не жваће ништа, већ гута, као аждаја. Због тог нечувеног опреза и убилачких похода, силно сам се трудио да га надмудрим. Тешко је објаснити како сам тој звијери могао прићи и на раздаљину да му и дах могу чути, а да ме не примијети.

Несрећан сам, пријатељу, био у времену када је вучија дивљач била на ивици истребљења. Стада су тада безбрижно крстарила шумама. И чобани су били мирни, сточари задовољни, али ја сам, као велики љубитељ природе и живота у њој , осјећао неку муку и нелагоду, јер, знао сам, да би шуме биле много сиромашније да у себи не скривају чувену звијер. Рушење природне равнотеже на такав начин не смије се дозволити. Присуство вука у шумама је неопходно и љековито. Има и он нечег доброг што ради. У природној селекцији и борби за опстанак, у његовим чељустима најчешће завршавају обољели и немоћни становници шума који не припадају вучијој врсти. Тако такви примјерци не добију шансу да се размножавају и на свијет доносе младе, који би могли бити узрок тешких болести међу животињама. Вук пресуђује о животу и смрти. Најздравији и најјачи преживљавају. То је његова заслуга.

Близу шездесет година другујем са шумом и звијерима. Просто ме је опијала обавеза да пронађем мјесто гдје вучице рађају младе. Ушао сам у тајне како женка бира мјесто за порођај. То су рупе у стијенама, скровитом терену, далеко од човјека. Знао сам да вучица, петнаест дана пред окот, трага за мјестом гдје ће на свијет донијети младунце. Пратио сам те покрете, биљежио у свом памћењу та мјеста и долазио у вријеме када су се могли покупити млади. Догодило се то више пута. Младунце сам предавао Шумској управи.

Дешавало се и да неопрезно дођем пред вучије јаме у потрази за младима. У Станаги бијаше вучица која је харала селима. Жалиле се моје комшије из села Кути да им наноси велику штету и ја пођем у потрагу. Нађем јазбину, а око ње се млади играју. Двоје пође према мени и ја их ставим у руксак. Остали се разбјежаше. На скику младих, вучица се уз стрмину окоми на мене. На пет метара сам је погодио. Пала је мртва пред моје ноге. Ко зна шта би било да не бијах смирен и спретан у тим тренуцима. Било је, драги пријатељу, још сличних блиских сусрета са вуковима и вучицама. Све те битке сам добио.

Звијери су ту као и човјек. Једне опрезне, друге аљкаве у свакодневном понашању. Скоро сви вукови, након ноћних лутања и потраге за плијеном, у раним јутарњим часовима леже, одмарају се, али има и оних који то не чине. Поједини вукови и у вријеме парења имају на уму да их прати ловачко око. Али, има и оних што о томе не воде рачуна.

Некада су мирно пасла стада у шумским просторима. Вукови су рјеђе нападали. Данас није тако. Звијери стижу у торове, до пред саме куће, убијају овце наочиглед пастира и домаћина. Вучице немају потребу да се склањају у врлети да би се окотиле. И ловци су крви за то. Нема, као некада, оних што имају јарку жељу и вољу да прате кретање вукова и реагују у правом тренутку. Села остају без становника. Само су старци поред стада оваца. И вукови знају да им они не представљају опасност, па је и нормално да се комотно и разбојнички понашају.

Можда из ове приче, синко, нешто и научиш. Казивах ти то испрекидано, истрзано. Ти то мало уљуди, како то наш народ каже. Стигле, године, ближи се деведесета, а много сјећања, догађаја. Не може све да стање у памћење. А тешке и љуте породичне ране носим. Два сина сам изгубио, оба изненада – Душана 1987. а Ратка 2007. године. Двије моје непреболне ране. И Ратко је лов волио, као и ја. Остао сам без супруге Петре 2001. године. Самујем у овом простору шумом окруженим. Обрадује ме долазак унука. Ту је, у близини, и мој брат Миле, сам као и ја, али попијемо кафу заједно, присјетимо се далеких и срећних времена, младости наше, лова, старих пријатеља, од који су многи међу покојницима. Пушку сам о клин објесио. Живим од успомена и чекам да ме Свевишњи позове, да се придружим Петри и синовима.