Одувијек је постојао генерацијски јаз и потпуно је природно у човјеку да оно што је прошло и преживљено буде представљено као добро. Када дођу у зрелије године људи имају потребу да пореде ондашње и садашње вријеме. И ми, који смо слушали од родитеља да је у „њихово“ вријеме било боље, причамо својој дјеци да је било боље у „наше“ вријеме; и она ће исто говорити својој.

У мјесецу марту, када смо прославили Дан жена, осјетили смо потребу да вам пренесемо причу о једној скромној жени, одавно већ баки, која памти и лијепе и ружне моменте свог живота. Та бака се зове Аница Радовић, рођена је 7. фебруара 1926. године, у селу Ладовићи од оца Милинка и мајке Јелисавке Маловић.

У породици сам рођена као шесто и најмлађе дијете, поред три брата и двије сестре. Све послове, од мушких и женских, морала сам да научим, али ништа ми није било тешко. Једино за чим жалим и дан-данас јесте што се нисам школовала, у то вријеме ми отац није дозволио да идем у школу; школовао је само браћу – истиче помало тужно бака Аница.

Сама је научила да пише, чита и рачуна. Браћа су јој помагала у томе након завршетка рата, а похађала је и течај приликом боравка на радној акцији у Руми, гдје је провела два мјесеца и десет дана радећи на изградњи ауто–пута.

– Дјетињство нам је било лијепо, али десио се несретни рат који је све покварио. Најтеже ми је било што сам изгубила најстаријег брата Милију; остало бих ја све лако поднијела. Наилазиле су војске – партизани и четници, односили су све што се могло однијети. Све моје што сам плела, хеклала, ткала, носили су. Када бисмо хтјели нешто да сашијемо нисмо имали ни конца, него смо морали порити неку одјећу да бисмо направили плетиво за другу – присјећа се бака Аница.

Памћење је одлично служи, иако има већ деведесет и четири године, са чиме се многи, и млађи од ње, не могу похвалити. У разговору нам је испричала како је од четника украла коња, док су јој партизани једног поклонили.

Пролазили су четници једног ратног дана, на једна би ушли а на друга врата изашли кроз кућу. Свезали су коња близу наше куће и отишли, а коњ опремљен, седло на њему њемачко и бисаге. Како сам провирила из куће и видјела да нема четника, пожурим и одвежем коња и одведем га у подрум, морала сам ту да га сакријем јер нисам знала да ли ће се вратити и да ли ће нека друга војска наићи и одвести га, док није дошао мој брат и распремио га. У то вријеме, украсти четницима коња, није то смио свако – кроз смијех нам је рекла Аница.

Сјећа се бака и других дешавања из рата када су наилазиле војске, али и тога да се није смјела лијепо облачити, јер је у том периоду била дјевојка. Каже да је само било битно да је одјећа чиста, не и то како јој је стајала. Браћа су јој говорила да ће се сређивати кад се заврши рат, ако остану живи.

Од многих ствари које су јој се дешавале у животу, испричала нам је још једно сјећање из ратног периода када је у рату партизанима носила храну.

Када су наишли партизани 1942. године, брат ми је наредио да изаберем десеторо јагњади и да им дам. Они су одмах прихватили јагњад и један официр приђе и даде ми неки папир, рекао ми је да добро чувам то, ваљаће ми читава живота, ако не погинем. И ја сам то крила, чувала и на крају и заборавила. Кад се рат смирио, већ сам била и удата, Радован ми је био рођен, у Сокоцу сам случајно срела тог истог официра. Одмах ме је питао јесам ли добила пензију, а ја сам рекла да нисам. Ја да сам умјела, тај папир сам могла предати у Комитет и добила бих пензију, а овако то сам изгубила; прошло, и ништа немам, однијела вода – испричала нам је бака.

Лијепа ријеч и слога, најважнији у браку

Са супругом Данилом (Данетом) одгојила је два сина – Радована и Гојка, једну кћерку Добринку (коју сви познају као Бобу) а њено породично стабло је развијено и са шесторо унучади и једанаесторо праунучади.

– Данета сам упознала, док сам радила у пилани, био је на одсуству. Армију је служио у Задру, а касније у Словенији. Дописивали смо се писмима, и тако одржавали нашу комуникацију. Узели смо се 1949. године и отпочели заједнички живот у Подроманији. Био је активно војно лице и стално је одсуствовао, док сам ја остала сама са свекром и свекрвом. Са војне службе се вратио 1950. године, оболио је и добио пензију, а ја сам преузела цијелу бригу о домаћинству. Све сам са њим полако постигла, а кад смо се узели у послијератном периоду, нисмо имали скоро ништа. Сјећам се кад сам се удала, нисам имала ни одјећу лијепу да обучем, снаха ми је дала своју. Брат ми се љутио што сам се уопште удала. Ишла сам са њим у шуму, извлачили смо балване, кад сам се удала, није имао то ко да ради са њим, зато ми је замјерио удају. Није ми дао ништа да понесем од својих, рухо да и не спомињем. Дане је био добар муж, какав се само пожељети може, никад ми није упутио ружну ријеч, ја сам поштовала њега, али је и он мене. Жао ми је што је рано оболио, што још није дуже поживио, да и он дочека праунуке као што сам ево ја дочекала, али је ваљда судбина тако хтјела – испричала нам је ова бака.

Супруг Дане је преминуо 1980. године и овог љета ће се навршити пуних четрдесет година откако је удовица.

Изгорјела породична кућа

Дјеца су пристигла у четири године. Кад су били мали није било лако, јер је имала много обавеза, колико у кући толико и на пољу и око животиња. Кроз тугу и плач нам је испричала како им је 1959. изгорјела кућа. Касније су направили нову у којој и данас живи.

– Били су мали, а пожар нас задесио; чупала сам поднице из пода да спасим дјецу из куће и извадила сам их на сламарицу. Ех, кад се само сјетим! Нисам знала за себе тада, само да ми дјеца остану жива – казала нам је Аница не кријући сузе.

Када су одрасли било је лакше, док нису кренули на занате, а Аница се трудила да школује сво троје дјеце, да их не одваја као што је то њен отац урадио.

– Одрасла дјеца хоће да се школују, а мала пензија, и да сам имала новца није било ништа да се купи, као сад што има. По цијелу ноћ сам шила, плела, везла, ваљало је њих троје обући. Кад пјевац запјева ишла сам на спавање, а онда сутрадан поново рад на пољу. Није било воде, струје, тешко вријеме, али је прошло. Е, кад су дјеца дошла до хљеба, био ми је лак живот – увјерила нас је Аница.

Поштовати и слушати старије

Треће доба је фаза живота када се сабирају стечена искуства и тада су особе спремне да вам дају искрене и суштинске савјете. За све младе људе има поруку:

– Поштујте и слушајте старије, колико год ви мислите да све знате, не знате. Прихватите савјете јер су добронамјерни. Немојте бити брзоплети, хтјети да све постигнете на брзину, јер се не може и онда ће стићи бриге и проблеми, а човјек кад има неку бригу не може дуго ни поживјети. Ја никад нисам била болесна и данас ме у овим позним годинама ништа не боли али све у животу што сам радила, радила сам са пјесмом, никад нисам кукала ни жалила се. Кад је било најтеже утјеху сам проналазила у музици – казала нам је за крај бака Аница Радовић.

Дане проводи са сином Гојком и снахом Славом у породичној кући у Подроманији, гдје живи већ седамдесет и једну годину. Они су нам током разговора открили да бака Аница и данас воли слушати пјесме путем телевизије, па и запјевати по кући. Лијепо је обучена, веома уредна, памћење је још увијек служи, каже да нема брига, дјеца су се снашла, а и њихова дјеца, све јој је обезбијеђено, али јој је мало тешко зато што они имају обавезе око ње.

Иако је у Другом свјетском рату изгубила најстаријег брата Милију, и сама преживјела велику тортуру у ратном периоду, четрдесет година удовица – ведрог је духа, насмијана, увијек се трудила да помогне другима и захвална је Богу на здравом потомству. Окитила се унуцима и праунуцима, у томе је и суштина живота, да наставимо своју лозу, а ова бака је то итекако остварила.

Причу са баком Аницом смо снимили почетком марта, прије него што се десило ванредно стање у Републици Српској, региону, па и свијету, изазвано пандемијом новог вируса корона.

Бранка Радоњић
Рођена 26. априла 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. У Источном Сарајеву на Филозофском факултету студирала журналистику (2007–2013) и стекла звање дипломирани новинар. Запослена у Инфо центру Соколац од 2013. године.