Романијци и Бирчани на гламочком ратишту

Сунчаног априлског дана, у предвечерје, били смо у планинском масиву који се наслања на Гламоч, мјесто смјештено у рубном дијелу Гламочког поља. Горе, изнад равнице на којој се сударају сви вјетрови овог свијета, на близу 1600 метара надморске висине, бије се битка за Гламоч, Грахово и друге просторе српске земље, јер усташке јединице, кажу војни стратези, кидишу на гламочке висове да би стекле повољније позиције за удар на Грахово, а одатле према Книнској крајини, која усташком поглавнику Туђману годинама улази у кошмарне снове и разбија паклене планове вјековних непријатеља српског рода, у којима је поодавно нацртана мапа Велике Хрватске.

Горе у планинама што, попут мајчинских руку, грле Гламоч и Грахово, гдје снијежним наносима не може ништа ни сунце касних априлских дана. Романијски и Бирчани у истом строју, дошли да стану на пут усташким хордама.

Момци из Дринског корпуса увезују нити одбране на врлетним просторима. Били смо један дан са њима у друштву представника Дринског корпуса. Тешко је описати радост њихову када су стигли пакети од родбине, када су међу даровима својих најмилијих нашли писамца и прочитали поздраве, када су наздравили уз чашицу шљивовице. Камадант Жугић и његов помоћник Пилиндавић, кратко, војнички, представницима Дринског корпуса рапортирају о стању у јединици. У њиховим ријечима понос што су ратници стоички поднијели априлске снијежније олује и усташке насртаје са сусједних ледених брегова.

Мјесто гдје се одмарају ратници од тешких извиђачких и других ратних задатака, не тако давно, живјело је уз звуке моторних пила. Одатле су у гламочку пилану испраћали једру црногорицу. Сада су ту, умјесто дрвосјече, српски војници да с пушком бране шумовите просторе, да би што прије на истом мјесту зајечале тестере.

У тамном спаваоничком простору читају се писма родбине. Малени, чији су очеви само повремено уз њих, на папир пренијели своје ручице. Додирују их и милују огрубјеле руке ратника. И криомице, откинута суза, топи мастиљава слова у дјечијим порукама. Радан, Саво, Симић, Беатовић, Бели и остали упијају сваку ријеч гостију. У мислима путују Романијом, враћају се родном завичају, стазама којим су први пут ходали.

Пут води стрмим снијежним друмом, горе у горовите висине, тамо до оних што су на задатку. Дим из земуница милује јелове гране, зауставља се на врховима дрвећа. Вјетрови му не дозвољавају да крене пут небеских висина. Бели Дупљанин, Бјековић, Јовановић и други из хан-пјесачког батаљона приводе ручак крају. Вијести из родног краја и дарове донио старјешина Шупић. На крију задовољство због изненадне посјете.

,,Ту сам са својом војском и не помишљам да дане одмора проведем у подножју планине“ – говори командир „вуковарац“ Бели, човјек који се може срести тамо гдје је најтеже. Најстарији међу њима Витомир, због смрти у породици, добија дозволу од команданта да крене кући. Вијест стигла касно и искусни ратник не жели да напусти своје другаре.

Путујемо даље, у сусрет небу, према простору који надмоћно доминира и заклања видик сусједним бреговима. Удишемо планинску свјежину. Још један срдачан сусрет на коти чудног имена. Којо, претихи човјек. Радомир, Станић, Иван, Фуга и Газија, срећни што су ту, далеко од својих домова, гдје вријеме путује ходом корњаче, могу да чују најсвјежије вијести из родног краја. Настају осмијеци с лица, погледи падају земљи, на вијест о погибији љиховог саборца на Мајевици – Радише Абазовића. Тишина и уздаси одају почаст на гламочким планинама храбром ратнику. Но, даље се мора. Живот не престаје послије трагедија, већ наставља путовање новим пркосом, због оних који су стали и оних који долазе.

Вјетрови на брдима изнад Гламоча шаљу ледене вечерње поздраве граду у сивој равници који на своје груди, свакодневно, са усташких упоришта, прими педесетак артиљеријских пројектила, али се његови становници не помјерају са својих огњишта.

Сунце лагано тонје за висове Динаре. Стрмим стазама крећемо се ка мјесту гдје се уморни војници одмарају. Шљивовица, што је и разумљиво, одгодила повечерје. Има простора и за лагано опуштање, јер горе гдје се пјеснички речено, може додирнути небо, су они што чувају мир онима који одмарају.

Помјешале се романијска и пјесма из Бирча. Њен ехо путује уз планину. У паузи појања оглашава се стамени Симо Вукојичић звуцима фруле. Срдачни стисци руку – поздрави на растанку. Уздигнуте руке кувара батаљонских Добра и Зорановића, осмјех мајстора Вучетића, доктора Макса, Јанковића, неуморног Косорића, покрива сумрак. Имаће шта у снове понијети препланули ратници. Задовољство на лицима старјешина Друге романијске Беатовића и Шуке. На врлетнијем мјесту, у тежим условима, не видјех ведријих лица.