Међу социјалним факторима за формирање личности стручњаци, одмах иза породице, стављају школу, односно улогу учитеља. Ријеч је о позиву који се не уклапа у шаблоне, већ изискује посебне вјештине. Међу бројним цијењеним Романијцима, у овој рубрици угостили смо учитељицу Кристију Боровчанин (Соколачке новине, бр. 244). На истим страницама сада доносимо причу једног од њених најбољих ученика Миљана Вучетића. Иако је у школске клупе ушла са почетком ратног вихора у држави, генерација којој Миљан припада имала је посебну привилегију и срећу да улога учитеља буде повјерена баш њој.

Почетак Миљановог образовања, које представља континуирано веслање узводно, како он истиче, обиљежила је управо учитељица Кристија.

– Ријеч је о сјајном педагогу, врло строгом и правичном, са истанчаним психолошким способностима да препозна у сваком ученику оно најбоље и да га врло вјешто каналише како би га усмјерила на прави пут. Сјећам се многих ситуација у којима сам се нашао у току наше четворогодишње сарадње, које су ми уклесане у меморију; неке од њих чак ми нису пријале у том периоду, а заправо тек их данас спознајем на вреднији начин. Испричаћу Вам и анегдоту из тог времена, како бих сликовито дочарао Кристијину методологију педагошког рада. Наиме, на контролним задацима из математике бивао сам оцјењиван слабијим оцјенама само зато што нисам користио једноставније технике рјешавања задатака, иако су резултати били потпуно тачни. Такође, знао сам добити и лошију оцјену због неуједначене величине слова приликом писмене провјере знања. Дакле, учитељица Кристија није оцјењивала само знање, већ и начин на који ученици размишљају и раде. Зашто је то у суштини важно? Зато што размишљање ствара идеје и креира вриједности око нас. Стручњаци и експерти се не рађају, они се стварују. То је била Кристијина мисија коју је спроводила. Тако усвојен начин рада донио ми је низ похвала и признања у даљем школовању. Присјетићу се полагања испита из математике на Универзитету у Београду, када сам задатке рјешавао на више начина, да бих провјеравао исправност добијених резултата, наравно уз калиграфске вјештине на којима је учитељица инсистирала. На огласној табли гдје су професори оглашавали резултате испита, поред истих, нашао се и мој рад као угледан и репрезентативан примјер бриљантно положеног испита. Препознаћете коријене ове посљедице – овако нам је Миљан потврдио чињеницу којом смо започели причу.

Миљан Вучетић рођен је 1984. године у Сарајеву. Основну школу и гимназију завршио је у Сокоцу, а за успјехе у овом периоду школовања, као ђак генерације, понио је Вукову диплому. Након завршетка средње школе 2003. године, уписао је Саобраћајни факултет у Београду, смјер Телекомуникације. Петогодишње академске студије завршио је 2008. године са просјечном оцјеном 9.93, чиме је стекао звање дипломираног инжењера телекомуникационог саобраћаја. За изузетне резултате у току студија добио је низ похвала и признања: студент генерације, најбољи студент од оснивања Саобраћајног факултета у Београду (1950 – 2008), а као круна свих признања током школовања дошла је повеља Универзитета у Београду намијењена најбољим студентима. Миљан каже да статистика потврђује да успјешни људи чешће долазе из мањих средина.

– Управо Романијски плато је доказ ове квалификације, јер је изњедрио доста успјешних људи, интелектуалаца, љекара, стручњака у разним областима, генерала, спортиста…

Већ на почетку студирања својим знањем, трудом и преданим радом искристалисао се међу најбољима, да би се на крају испоставило да то и јесте, с обзиром на бројна признања.

– Споменули сте на почетку приче учитељицу Кристију која је умјела да предвиди извјесна достигнућа у будућности, да препозна у ђацима неку врсту талента, који је уз адекватан рад, у мом случају, валоризован кроз низ похвала и признања. Награде и признања долазили су спонтано и наравно да су пријали, али су истовремено стварали додатни мотив и обавезу за даље доказивање. Ако желите остати на зацртаном путу, неопходно је константно показивати способност за усавршавањем и радом.

Докторске студије уписао је 2009. године на Факултету организационих наука у Београду, смјер Информационе технологије, а 2013. стекао је академско звање – титулу доктора техничких наука. У Енциклопедији Републике Српске коју издаје Академија наука и умјетности РС, на списку најмлађих доктора наука са простора Српске стоји уписано име овог Сокочанина. О искуствима и даљим корацима у каријери, Миљан истиче:

– У суштини живот је резултат наших избора, а за мене је важан избор био посао којим се тренутно бавим. Одлучио сам се за област информационо-комуникационих технологија (ICT) које данас представљају апсолутни тренд у пословном свијету, јер су заступљене у многим животним аспектима. У технолошким круговима све чешће се говори о четвртој индустријској револуцији, управо захваљујући овој области. Дакле, послије открића парне машине, електричне енергије и дигиталних електронских склопова, рачунарске технологије донијеле су човјечанству нове визије и креативну употребу знања. Вјештачка интелигенција данас представља реалност, а ова технологија у којој машине и уређаји опонашају људску интелигенцију и реагују као људи, налази примјену у готовом свим сферама живота – од раног откривања канцера до изградње паметних градова, подижући на тај начин свијест о овом свјетском феномену. Моје тренутно ангажовање је управо на позицији руководиоца тима за машинско учење и вјештачку интелигенцију, који се бави развојем интелигентних система базираних на анализи великих скупова података добијених од различитих ИоТ или Internet of Things uređaja (камера, телефона, сензора итд.). Научна каријера и истраживачки рад прате активности на овим технолошким и развојним пословима. Поред тога, члан сам IEEE међународног стручног удружења и Српског друштва за вјештачку интелигенцију, асоцијације чија је мисија технолошки развој и иновативност.

Као резултат наведеног, до сада је објавио преко 50 радова и техничких рјешења, од којих су 6 у водећим међународним часописима из области техничко-технолошких наука. Такође, кроз посао је добио шансу да стиче искуство у земљама Азије, Африке и Америке и да путујући упознаје културе других народа.

– Сматрам да су послови из области информационо-комуникационих технологија занимање будућности. Томе у прилог иде и чињеница да у доба пандемије корона вирусом 90% ИТ компанија у Србији није имало потребу да смањује број радника. Практично, ова глобална пошаст је изазвала велике финансијске турбуленције у многим областима и индустријама, али се за технолошке компаније предвиђа стабилно пословање, чак и снажнији раст за технолошке гиганте након начина на који су се организације и појединци понашали током пандемије (рад од куће, видео конференције, електронска трговина…). Међутим, ова област је јако динамична и изискује перманентно учење и усавршавање, што представља велики изазов за људе који се истом баве. Али, то се са друге стране уклапа у модеран концепт образовања, а то је образовање за цијели живот – приближио нам је уско своју струку.

Миљан је остварен и на другим животним пољима. У браку је са Сокочанком Аном и родитељи су једне дјевојчице. За њега је породица институција у којој проналазимо идентитет и инспирацију, али и утјеху. О важности породице највише је научио од својих родитеља.

– Сестра Гордана и ја смо имали привелегију да уживамо у срећном дјетињству и растемо у здравом породичном окружењу, без обзира на ратне године које су се поклопиле са нашим поласком у школу. Дјеца смо образованих родитеља и они су знали да нам помогну у стицању самопоуздања у сопствене могућности и детерминисали су наш развојни пут. Данас смо обоје академски грађани и њихове заслуге за то су велике. Пустили су нас да растемо, подржавали нас, пратили наше афинитете и пружали љубав и сигурност. Уз обострано повјерење припремали су нас за фазу осамостаљивања у животу, која је дошла одласком на студије – тврди он и додаје да су ове детерминанте утицале на развој њихових вјештина за самосталним животом базираним на универзалним вриједностима.

На питање које је сегменте одрастања сачувао да пренесе свом дјетету, Миљан одговара:

– Враћам се на констатацију о концепту цјеложивотног учења, јер улога родитеља изискује нову перцепцију због промјена које са собом доноси. То је одговорна улога и врло комплексан задатак – створити људе у условима профане реалности. У овој фази одрастања дјеце супруга Ана и ја изабрали смо игру као алат за учење и васпитавње – каже нам је овај млади човјек.

Без обзира на све обавезе, уз добру организацију увијек има мјеста и за рекреацију. Још од дјетињства привржен је спорту.

– Као дјечак почео сам да тренирам фудбал, одбојку и кошарку у клубовима Спортског друштва „Гласинац“. У то вријеме сам стекао квалификације за одбојкашког и фудбалског судију. Данас настојим да недељно резервишем вријеме за вјежбање и присуство спортским догађајима. Поред тога, боравак у природи, иако звучи као стереотип, је врста хобија који ме релаксира. У условима брзог темпа живота, понекад је привелегија искључити телефон и рачунар.

„Од суштинске важности за сваког младог човјека је да на вријеме упозна себе, властите моћи и недостатке.“

Наравно, настоји одвојити вријеме и за повратак крајавима гдје је одрастао, стекао прва пријатељства, завршио школу, упознао супругу и гдје и данас живе његови родитељи и фамилија.

– Увијек се радо враћам на Романију, јер она чучи у нама и у нашем бићу. Глобализација је отворила врата људима, посебно младима и због тога се одлучују да мијењају животно окружење. Велики књижевник Меша Селимовић је говорио: „Човјек није дрво и везаност је његова несрећа.“ Људи са нашег поднебља су поносне, свестране и оштроумне личности. Тако профилисани имају чврсте основе да постижу успјехе у животу, на било ком меридијану. А за то имате и многе примјере.

Иако је млад стекао све оно чему људи теже, а неки не стигну постићи ни до краја живота, Миљан је успио. Каже да свака особа има снове и жеље. Срећан је, задовољан и као хришћанин захвалан на томе. Ипак, и даље ће се трудити да напорно ради, како би иза себе оставио нешто по чему ће бити упамћен.

Из личног примјера упутио нам је поучне ријечи:

– Од суштинске важности за сваког младог човјека је да на вријеме упозна себе, властите моћи и недостатке. Свако има неку врсту талента која лежи у нама и коју је потребно развијати. На том животном путу неопходно је имати истрајност, страст, радну етику и вољу, како би се шанса, која се свима пружа, зграбила и искористила. Инстант успјех је виртуелни свијет.

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.