Обичном човјеку, који је посвећен свакодневном преживљавању, тешко је сагледив неко ко је свој ум и стваралаштво свезао у нит између мисли и руку и тај дар несебично даје свијету. Тај недокучиви свијет умјетничког стварања често остане далек и ријетко схваћен. Посебну енигму представљају жене које се одлуче за овакав подухват. Жене, посвећене умјетности, несумњиво су у мањини, а још рјеђе су оне које посједују таленат за иконо и фреско-писање. Дошавши у наш мали град, умјетница Силвана Мирковић Ђуровић са собом је донијела ову невјероватну вјештину. Храм на „Малом Зејтинлику“ и новоизграђену цркву у Бјелосављевићима красиће њен несвакидашњи дар и таленат.

За дио њеног животног пута, пошто тек има тридесет и коју годину, можемо рећи да је шаролик, а све те стазе, случајно или намјерно, водиле су је у Соколац, гдје успјешно остварује највећи дио својих хтијења. Силвана је дипломирани академски графичар. Рођена је 25. новембра 1987. године, у Сарајеву, у ком је са породицом живјела све до 1996. године. Због околности које су се дешавале у том периоду на територији наше земље основну школу до трећег разреда похађала је у Сарајеву у ОШ „Десанка Максимовић“. Након потписивања Дејтонског споразума са породицом се сели у Вишеград гдје наставља школовање у ОШ „Вук Караџић“, коју завршава 2001. године.

– Даље школовање наставила сам у Средњој школи „Иво Андрић“ а након двије године проведене у вишеградској гимназији, са породицом се досељавам у Соколац, гдје 2006. завршавам гимназију – општи смјер. С обзиром на то да смо се од почетка деведесетих доста селили, више пута смо мијењали мјесто боравка, ја сам још као дијете навикла да се уклапам у новим срединама. По доласку у Соколац, у коме и данас живим, врло брзо сам упознала нове пријатеље са којима се и данас дружим, тако да ме за тај период вежу само лијепе успомене. Себе данас сматрам Сокочанком јер сам овдје основала породицу.

У Соколац је дошла у трећем разреду гимназије, али путеви који су указивали на то да ће њено животно опредјељење бити сликарство назирали су се одраније. Послије првог разреда средње школе у Вишеграду, како каже, сасвим случајно је упознала самоуког сликара са великим талентом, Драгана Милинковића Конета из Ужица, који је у Добруну, гдје је тада живјела, сликао иконе.

– Сваки дан распуста сам користила да одем, цртам и сликам са њим. Тада сам насликала и своју прву икону; родила се велика љубав према тој врсти умјетности. Овом човјеку који је препознао мој таленат дугујем неизмјерну захвалност што ми је на неки начин био први учитељ сликања, које ће касније постати и моје животно звање. На крају свог школовања у средњој школи за свој матурски рад изабрала сам ликовно и наравно тему „Икона” – открила нам је Силвана.

Као што је и жељела, Академију ликовних умјетности завршила је у Требињу (Графички одсјек) у класи проф. Мирка Тољића. Према препоруци професора, један семестар студија провела је на Ликовној академији у Љубљани.

– Што се тиче академије, опште је познато да је без талента немогуће уопште уписати студије. Управо таленат који посједујем, а други су га препознали, као и рад, омогућили су ми да овај период живота буде незабораван. Са лакоћом сам извршавала факултетске обевезе, јер сам уписала оно што сам највише вољела и што ми је на неки начин предодређено и дато. Један од професора имао је обичај да каже: „Ви сте одабрани.“ На академији се доста ради. Проводили смо и по десет сати сликајући. Умјетност је сама по себи јединствена, као и људи који се баве њоме. Сваки умјетник је јединка за себе, различита од других – истакла је.

Од свих техника са којима се сусретала, Силвана на трећој години студија бира графички смјер.

– Остале технике су ми биле познате, а графика је у мени будила највише интересовања. Нажалост, послије студија се не бавим њоме јер немам опремљен атеље. За разлику од сликања, гдје нам је потребан штафелај, платно, боје и кистови, графика захтијева неке друге услове, тако да сликам и то, претежно, техником уље на платну. Ништа мање не уживам у новој љубави, званој зидно сликарство. Волим да сликам велике формате, а зидно сликарство ми то омогућава – казала је.

Да би један умјетник растао, потребно му је доста подршке, макар од најближих. У овој причи она није изостала.

– Како знам за себе, цртам и сликам. Као мала била сам заокупљена бојицама. Тако је и данас. Ништа се није значајно промијенило што се тиче навика, само сам напредовала и развила свој таленат, јер таленат без рада је безвриједан. Дар сам наслиједила од маме Љиљане, а она га је код мене препознала и прије него што сам кренула у школу. Неуморно је радила са мном и усмјеравала ме ка томе. Касније, током одрастања врло често ми се дешавало да људи не вјерују да једно дијете мојих година може да уради ликовне радове које сам ја радила. Понекад ме то деморалисало, али сам ипак била истрајна у намјери да будем још боља. Родитељи су ми одувијек били велика подршка, па и код одлуке да упишем академију.

По завршетку студија, наставила је да живи умјетност. Каже да је непрестано сликала, некад по наруџби, а често и за своју душу. Након извјесног времена почела је да ради као професор ликовне културе.

– Тешко је живјети само од умјетости, поготово у малим срединама. Она се често доживљава као периферна и недовољно озбиљна за „прави посао“ . Умјетници данас живе и дјелују у оквиру културне оскудице како би оправдали своја маргинализована звања. Али, упркос таквом друштву и ситуацији, ако су довољно упорни и истрајни избориће се за свој пут – поручује Силвана.

Година коју ће памтити је 2017. када је живописана Црква Свете Петке на Војничком гробљу „Мали Зејтинлик”. Осликавање цркве било је повјерено умјетничкој радионици „Лазарус”, коју је основао Радан Радојловић из Ћуприје.

При доласку у цркву, затекла сам призор који ћу дуго памтити. Њихов позив да радимо заједно прихватила сам са великим одушевљењем. Иако сам се бојала висине, љубав и жеља надвладали су страх. По завршетку осликавања добила сам позив да кренем са њима. Поред Радана Радојловића, Дејана Недељковића, Синише Дамјановића и Марије Симић привилеговано је стајало и моје име. У том периоду учествовала сам у живописању Саборне цркве у Нишу, која је посвећена силаску Светог духа – Светој Тројици, највеће у Србији, послије Храма Светог Саве и Цркве Светог Марка у Београду. Заједно смо живописали и Саборну цркву у Крушевцу, посвећену Светом Ђорђу, и Цркву посвећену Светој Петки у селу Пасјак у близини Крушевца.

Осликавањем храмова, Силвана је украшавала и дио по дио своје душе. Овај посебан дар носи са собом и посебна хришћанска осјећања, а имаће прилику да их пренесе на зидове Цркве посвећене Светом Прокопију у Бјелосављевићима, на локалитету Црквине, једном од најзначајнијих средњовјековних налазишта на Гласинцу.

– Познато је да су ту археолози пронашли темеље средњовјековне цркве која је била живописана. Уз помоћ мјештана овога краја, подршку Црквене општине Соколац и локалне заједнице, прије нешто више од годину дана, започета је градња ове светиње. Након изградње храма, припала ми је част да будем дио овог историјског тренутка и да поменуту светињу украсим фрескама. Захвална сам Богу, митрополиту дабробосанском Хризостому, оцу Илији Чупићу и породици Ћајић из Бјелосављевића, који финансирају осликавање цијеле цркве, као и свима заслужним за изградњу Цркве Св. Прокопија – додала је Силвана.

Појаснила нам је да је прије мјесец дана почела да осликава олтарску апсиду, уз благослов владике Хризостома.

– Сликам на сувој подлози, секо-техником, акрилним бојама, пигментима, као што је рађено у Цркви Свете Петке на „Малом Зејтинлику“. Живописање ће трајати минимално годину дана, јер је потребно осликати 314 квадрата. У овом подухвату придружила ми се наша суграђанка, академска сликарка Ана Добриловић.

Каже да највећу љубав и инспирацију црпи из породице и да је она коријен свега.

– Прва асоцијација на породицу за мене је љубав – безусловна, чиста и бесконачна. Осим што је подршка у емоционалном смислу, породица је та која пружа снагу, разумијевање и подршку. Човјек никада не смије занемарити своју породицу због посла. Моја највећа инспирација и животна енергија је син Алексеј. Уз добру организацију још увијек успијевам да ускладим све своје обавезе и да организујем живот тако да не трпе ни породица, ни посао – истакла је она.

Када смо се такли планова које има пред собом, казала је да јој је жеља да настави са осликавањем, сликањем и усавршавањем свог доказаног талента. Жељела би и да се окуша у изради мозаика и да једнога дана оснује школу сликања за талентовану дјецу, у којој би им помогла да усаврше технике ликовне умјетности. Тим истим младим људима поручује да вјерују у себе и да слиједе своје снове, јер је ова прича доказ да ништа није немогуће, ако обојимо своје снове.

Бојана Марковић
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.