„Срце“ соколачког простора – Гласинац једно је од најпознатијих праисторијских налазишта на подручју бивше Југославије и Европе.
Гласинац је чувен и по мноштву стећака. Процјењује се да их на овом подручју има више од 10.000, од којих многи имају и своје камене биљеге. Археолошким истраживањима која су вршена у другој половини 19. вијека, утврђено је да је на Гласинцу вијековима живио народ са врло напредном културом у то доба.
Громиле и археолошки предмети, нађени на Гласинцу одмах послије аустро-угарске окупације, привукли су пажњу научника, па су први предмети нађени 1880. године приликом градње цесте за Рогатицу преко Гласинца. Све што је тада нађено до 1886. године однесено је у Бечки музеј. Систематско ископавање трајало је од 1888 – 1897. године. С времена на вријеме ископавања су организована и до 1911. године. Предмети ископани у овом периоду чувају се у Земаљском музеју у Сарајеву.
– Ако се изузме вријеме гласиначке културе из периода првих племена ауторијата илирских племена на Гласинцу, прве актуелности везане за културу Општине Соколац могу се повезати са конгресом антрополога у Бечу 1889. године на коме је један од истраживача скренуо пажњу свјетске јавности на археолошка налазишта на ширем подручју Гласинца, да би након тога кренула археолошка истраживања на коме су на једном од њих пронађена и култна „Гласиначка колица“ која се данас налазе у музеју у Бечу – истиче Ирена Шућур, директор Центра за културу Перо Косорић.
Каснији развој културних дешавања десио се за вријеме краљевине Југославије.
Општина Соколац позната је такође и по планини Романији, на чијој јужној страни се налази чувена Новакова пећина, чији је назив везан за хајдука Старину Новака. На западној страни су Црвене стијене, такође знаменит локалитет ове планине кроз историју.
Нужна обнова објеката културе
Шућур додаје да рад Центра за културу има велики значај за развој културе и очувања богате културне баштине народа овог поднебља (Романије и Гласинца).
Соколац је препознатљив и по културним дешавањима. За то су најзаслужнији Центар за културу, Културно-умјетничко друштво Романијска луча, Народна библиотека , Удружење ликовних умјетника Петорица из Сокоца, Књижевни клуб Романија, Гусларско друштво Романија, Српско просвјетно и културно друштво Просвјета, Музичко удружење Акорд, Мото клуб Романија и Инфо центар.
– У највећем броју манифестација садржај програма је очување традиције и уједно централна тема, а то су Светосавске свечаности, Васкршње свечаности, Никољданске свечаности, Госпојинске вечери културе – истиче Шућур.
Препоручује манифестацију Госпојинске вечери културе „Теби горо Романијо“ која почиње пјесничким вечерима, а завршава презентацијом и дегустацијом традиционалних романијских јела.
Она поручује да је им је највећа жеља и циљ да локална заједница уз помоћ институција РС, и донатора обнови постојећи објекат културног центра што је, наводи, у интересу цјелокупне локалне заједнице.
– По мојој личној процјени и процјени великог дијела јавности у локалној заједници сматрам да би више пажње требало посветити обнови културног центра и кино-сале неопходних за одржавање културних манифестација.
Шућур наводи да је пандемија значајно пореметила рад културног центра, у смислу да је одгођен велики број активности и манифестација.
– Ми смо тај период искористили за онлајн едукативне радионице са младима из разних невладиних организација из БИХ и РС.
Фокус рада у наредном периоду до краја године биће одржавање позоришних представа за дјецу школског узраста, затим обиљежавање Недјеље дјетета, Никољданске свечаности и едукативне радионице.
Како је настало име Соколац?
„Живи у народу само једна историјска причица, о назвању мјеста Сокоца на Гласинцу, а народ то приповиједа овако: Био је у Гласинцу потурица Соколић, баш више данашњег села Сокоца, што се зову Балтићи; па био врло силан зликовац и насилник. Мучио је јадне своје кмете и околне овдашње сељане свакојаким злом. Зато се народ потужи староме Јанку од Сибиња, бива, чак у Мађарску. Ови пошаље свога сестрића, младо момче Бановић Секулу као свога замјеника, да потурицу смакне, а рају ослободи. Кад Секула стиже до Гласинца, нађе силног потурицу баш на Сокоцу, гдје је чадор код врела разапео, надајући се старом Јанку. Али зачуди се и изненади, кад види дијете Секулу, гдје иде на помамну коњу право к његову чадору. Гњеван и посрамљен, што мора с дјететом мејдан да дијели, скочи као бијесан да га убије, и не чекајући, да по реду двобој чини. Али Секула, одједном свога противника с коња обори, и оштрим гвожђем главу му одруби. Тако учини крај његовоме насиљу, а сам се врати своме завичају, пошто је још бегове дворе поробио, кулуму запалио и харем одвео. И сад стоји на Сокоцу нишан бега Соколића, гдје га је Секула убио. И тако се по њему назове и то мјесто, које је до скора било пусто пландиште без икакве куће и зграде“, пише Ристо Ј. Чајкановић.
