Људи Романијског краја су познати по својој честитости, поштењу, хуманости и успјеху. Врсни су радници, умјетници и предузетници. Да се са поштењем и образом може све постићи примјер су Загорка и Слободан Ерић. Живот ово двоје људи испуњен је истинским вриједностима које представљају оличење свега што је добро у једном људском бићу.

Као што то обично буде, некога у животу срећа погледа мање или више. Вријеме у којем су рођени било је тешко; ратна збивања су остављала најдубље ране и неизбрисиве трагове. Очеви су им погинули у Другом свјетском рату а бака Загорка није ни мајку упамтила.

Ерићи воде поријекло из села Брејаковићи

Сада живи у мјесту Пуховац иако Слободан Ерић води поријекло из села Брејаковићи, на само три километра од Сокоца према Кнежини. Рођен је 1936. године, од оца Данила и мајке Маре. Слободан истиче да то није прави датум, али у документима је забиљежен 14. април као дан рођења. Отац му је био солунски добровољац у Првом свјетском рату, преживио је, вратио се, али током Другог свјетског рата рањен је код Жљебова, затим смјештен у болницу у Љубовију гдје је преминуо и сахрањен.

– Године 1942. морали смо да напустимо огњиште и побјегнемо у Санџак, гдје смо провели три године у избјеглиштву. По повратку у Соколац 1945. кућа у Брејаковићима је била до темеља спаљена, остали смо без игдје ишта, а овдје гдје сада живим, то ми је мајчевина или земља мојих ујака – Вујадиновића. Купили смо парцелу и једну кућицу у коју смо се смјестили. Када смо се мало опоравили и стали на ноге, направили смо кућу. Било нас је четворо дјеце – два брата и двије сестре; једна сестра је преминула 1948. године у шеснаестој години од болести бубрега – присјећа се Слободан и додаје да је данас једино он жив од дјеце.

Оставши без оца, морао је да мисли и води рачуна о многим стварима, иако није имао довољно година. Уз васпитање мајке, која је дјецу усмјеравала да буду прије свега добри и вриједни људи, израстао је у честитог човјека.

– Као малољетан младић, радио сам у сељачким радничким задругама, чувао котареве да не би улазили коњи и говеда. Цијели дан сам радио за пола трудодана, који је у то вријеме био назив за дневницу. Имам завршена четири разреда основне школе. Послије задруге, запослио сам се у „Романији“ у пилани гдје сам радио на машини и тако дочекао пензију. На почетку запослења, завршио сам курс за дрвопрерађивача и добио квалификацију – испричао је он.

Супруга Загорка је рођена 1930. године у селу Кусаче. Родитељи су јој били Ђорђо и Анђа Башевић, а било их је у породици седморо дјеце – четири брата и три сестре. Загорка је једина жива, чува успомену и његује сјећања на преминулу браћу и сестре.

– Нисам упамтила ни оца ни мајку. Мајка је умрла када је најмлађи брат имао два мјесеца. Причале су ми стрине да је била много лијепа жена и да је једна сестра личила на њу. Отац ми је погинуо у рату 1941. године, код Рогатице и никада га нисмо нашли. Ко није доживио, не може разумјети како је одрастати без родитеља. Сирочад били, мучан живот; старија сестра је бринула о свима нама, али ни она није знала да умијеси хљеб. Много терета је прешло преко мојих руку, нисмо имали шта да облачимо а ни обујемо – казала је бака.

Шездесет шест година складног брака

Слободан и Загорка су 29. новембра, напунили 66 година складног брака, испуњених поштовањем, разумијевањем, а како истичу највише љубављу. Упознали су се код Слободанових рођака у Брејаковићима и након неколико виђања одлучили су да започну заједнички живот. У разговору нам је бака Загорка поменула да је Слободан након женидбе морао отићи на служење војног рока, на тромеђу између Словеније, Аустрије и Мађарске, које је трајало три љета и једну зиму са прекидима.

– Остала сам са сином Сладом и свекрвом да бринемо о кући, животињама и радовима у пољу. За тај период могу рећи да сам се напатила, јер поред свих послова, још сам морала да идем у шуму да довлачим дрва за огријев, а нисам имала на чему. Позајмљивала сам приколицу и волове. Ипак, тада ми је најтеже било што је Сладо добио упалу зглобова и шум на срцу, па сам га морала водити стално докторима и често је био у болници. За вријеме болничког лијечења, са њим је била свекрва, јер сам ја морала да завршавам обавезе око куће и стоке и нисам могла бити са њим. Уз божију помоћ, све је прошло и опоравио се – каже бака Загорка.

По повратку из војске, кућили су се, а како бака прича, увијек су слушали свекрву, она им је одређивала шта ће ко да ради. Касније је родила и другог сина. Свекрва је чувала дјецу, Загорка је радила послове око стоке и њиве док је Слободан ишао на посао, а код куће је радио све што је било потребно. Огромна способност и вриједан рад омогућили су да, поред своје, направе кућу и синовима.

– Набавио сам мали трактор и одлучили смо се за прављење нове куће. Сјећам се да није било ни квалитетног пута, па се често дешавало да је материјал остајао доље на главном асфалту у Балтићима. Све смо то Сладо и ја превлачили, сами смо зидали и правили кућу а организоване су и мобе. У Сокоцу је живио Миланко Станишић, који је био стручњак за грађевину, обилазио нас је и надгледао да ли ми то радимо како треба. Кућа је осмишљена да обојица синова имају исте просторије са одвојеним улазима. Касније су се оженили, основали породице и ту и данас живе – испричао нам је Слободан.

Поред огромних обавеза, које тежачки живот носи са собом, проналазили су времена и да посјећују игранке и сијела, која су се током прошлог вијека организовала у свим градовима бивше Југославије. Слободан је важио за веселог човјека и на сијелима је често свирао хармонику.

Самоуки је умјетник у изради плоски. Док је био млађи, правио их је често по наруџби и углавном су биле са мотивом крсне славе или државним грбом. Слободан каже да их је направио преко двадесет.

Здраво и бројно потомство – највећи успјех

Њих двоје имају два сина – Богдана и Миодрага (које сви познају као Сладa и Горанa), осморо унучади и десеторо праунучади. Упркос годинама, од свих насљедника са лакоћом набрајају имена. Посјећују се често, на окупу су, а са посебном љубављу истичу да њихово породично стабло броји тридесет једног члана породице, са снахама и зетовима. Њихов унук, Миодрагов син, поносно носи дједово име – Слободан.

– Пуно нам је срце, срећни смо, сад нам је лако да живимо, нисмо од дјеце ништа ружно дочекали, а то нам је најбитиније. Имамо здраво потомство и скоро сва унучад су факултетски образована. У посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату, Сладо и Горан су рањени, али хвала Богу, остала је жива глава. На свим вјенчањима, испраћајима у војску и крштењима, веселили смо се и играли коло. Можда ја више него баба, јер како су нам синови рањени у ноге, никад нису играли па сам ја на неки начин покушавао то да надомијестим – рекао нам је он.

Испричао је Слободан да је имао брата Божа, који је био војно лице са службом у Бјеловару и Загребу. Тамо је живио и основао породицу, а ријетко је долазио на Романију. Умро је прије пар година, а иза њега су остали синови Марио и Жељко. У међувремену је преминуо и Марио, а дјед Слободан тугаљиво помиње да они никада нису дошли у Соколац, да посјете очевину, а ни да се упознају са стрицем и његовом породицом.

Дјед Слободан има осамдесет четири године, али то га не може да спријечи да и даље вози трактор, редовно одлази у шуму да припрема огријев, спретно управља са моторном пилом а у кући је велики занатлија. Бака Загорка је питома жена, старог кова, која и поред својих деведесет година, успјешно завршава све послове у кући. Кажу да немају рецепт за дуг живот; научили су од малих ногу да поштују старије, међусобно се разумијевају и воле откако знају једно за друго.

Дубока старост Ерићима је одавно покуцала на врата, али то се на њиховим насмијаним лицима и ведром духу не примијети. Кроз осмијех су рекли да ће нас позвати за четири године, на прославу седамдесетогодишњице заједничког живота.

Приликом посјете, осјетили смо топлину дома каква се може доживјети код људи којима живот чине само врлине и који нам изнова показују да у животу не морамо имати титуле и звања да бисмо били велики људи.

Бранка Радоњић
Рођена 26. априла 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. У Источном Сарајеву на Филозофском факултету студирала журналистику (2007–2013) и стекла звање дипломирани новинар. Запослена у Инфо центру Соколац од 2013. године.