Велике или зимске задушнице обиљежене су данас на Војничком спомен – гробљу „Мали Зејтинлик“ и цивилном дијелу овог комплекса у Сокоцу, гдје се окупио велики број људи из различитих дијелова Републике Српске. Ни хладно вријеме а ни погоршана епидемиолошка ситуација око вируса корона нису их спријечили да посјете и окаде гробове својих најмилијих, прислуже свијеће и помоле се за њихове душе. И ове године, људи су долазили организовано аутобусима као и властитим превозом.
Старјешина Црквене општине Соколац протојереј – ставрофор Илија Чупић, боравио је на „Малом Зејтинлику“ и молио се за душе упокојених. Каже да је љубав сродника према својим ближњима много јача и снажнија од свих уведених заштитних мјера, јер је број посјетилаца много већи него у претходним годинама.
– Налазимо се на највећем српском гробљу у Републици Српској, гдје су сахрањени јунаци сарајевског ратишта. Они су оно што је најсветије дали за ближњега свога, а то је живот. Својом жртвом, направили су темеље Српске и то не смије бити заборављено. Кроз молитву за све упокојене исказујемо захвалност за живот који данас имамо на овим просторима, можемо да уживамо у свим благодетима слободе и заједно стварамо бољу будућност, нагласио је Чупић.
Ових дана обиљежава се двадесет пет година од егзодуса Срба из Сарајева. Борци су одбранили своје домове. А онда, за столом у Дејтону, Вогошћа, Илијаш, Хаџићи, Илиџа и још многе општине, припојене су Федерацији. У то вријеме, протојереј – ставрофор Илија боравио је у Илијашу.
– Црквене старјешине у Илијашу били су отац Јеремија Старовлах и отац Цвијан Голубовић, а ја сам у том периоду био вјероучитељ. Моја породица и ја смо учествовали у егзодусу и ево данас сам имао прилику да сретнем многе људе које сам упознао током рата. Присјетили смо се не много лијепих успомена, тешкоћа рата али и сјетили се те велике, необичне љубави и слоге коју је сарајевски народ имао. Нажалост, не можемо да се похвалимо да је та слога остала и да је присутна у данашње вријеме, закључио је Чупић.
Око 120.000 сарајевских Срба и хиљаде у рату прогнаних из Централне Босне који су привремено уточиште пронашли у ратном Српском Сарајеву, у фебруарском и мартовском невремену кренуло је у неизвјесност из отетог им града. О свом искуству у егзодусу, више нам је казао Тадија Петровић из села Мочиовци код Сарајева.
– Живио сам на Кромољу код Пионирске долине, сада живим у Вишеграду и могу да кажем да се много селило за ових мало година живота. Данас сам дошао да посјетим гробове брата Славка и братића Горана Петровића. Овдје су ми у цивилном дијелу гробља сахрањени и родитељи, казао је Петровић и додао:
– Био сам у колони приликом егзодуса Срба из Сарајева, нагледао сам се свега и не памтим већи снијег и лошије вријеме послије рата, осим само једном такође за Зимске задушнице. Онакав снијег, баш крајем фебруара и почетком марта када смо исељавали није се десио. Нисмо знали шта да понесемо од ствари, све нам је требало. Биле су то непрегледне колоне камиона и трактора, живих и мртвих. Брат и братић су били сахрањени у Мочиовцима у два различита гробља, а овдје на Соколац смо их пренијели у великим дрвеним сандуцима. Сјећам се да нас је мрак затекао, багер који је копао раке, правио нам је свјетлост. Једног смо тада довезли и сахранили, а за другог смо направили само гробно мјесто, да буду један поред другог, присјетио се Петровић.
Свима који су боравили данас на „Малом Зејтинлику“, судбине су приближно исте. Изгубили су ближње, а морали су да напусте своје домове. О својим искуствима говоре дрхтавим гласом, са пуно туге и суза у очима. За њих је „Мали Зејтинлик“ свето мјесто али и подсјетник на велики егзодус Срба из Сарајева.
