Вријеме се опет посвађало са календаром. Календар казује да је април и да је прољеће, а напољу пада снијег, лепљив и густ, и већ га се насложило скоро пола метра. И све ћути, заогрнуто снијежном кабаницом апсолутне тишине. Ћутим и ја, са погледом окренутим унутра јер замагљени прозори не дају даље од њих. А и на прозоре душе налегла измаглица сјећања која вуку уназад, ка коријенима и почецима. Погађаш, гледао сам. Гледао сам на оба канала, обје емисије, и серију „Породица“ и филм „Државник“, обје реминисценције на покојног Слободана Милошевића, и никако да помирим пробуђена осјећања, успомене и ставове. И, рекох ти, април је, снијегом затрпан, а мени из главе никако не избија – Видовдан. Јер, Видовдан је датум највиших узлета и најнижих падова рода нашега.

Сјећам се чувене анегдоте са величанственог митинга Срба на Газименстану, на Видовдан 1989. године. Службе безбједности су дошле до сазнања да се спрема атентат на Слободана Милошевића и предложиле му да одложи појављивање на бини. Он није хтио ни да чује за то. Потом су предложили да се испред говорнице макар постави зид од непробојног стакла. Слобо је енергично одбио и то. Најзад су, као последњу наду, замолили Момира Булатовића да посредује и да га убиједи. „Е, мој Момире – рекао му је Слобо тада – не желе они да ме убију и направе од мене мученика и хероја, они хоће да и мене и Србију свале у блато и газе по нама док нас не униште“! Слобо је говирио, атентат је, наравно, изостао а Видовдан се, како је и сам предосјећао, слутећи Видовдан 2001. године, још једом освједочио као датум узлета и падова српског народа.

Гледао са, рекох ти, обје емисије. Она са РТС, са предлошком документаристичко – умјетничког приказа збивања и атмосфере уочи Слободановог хапшења, побудила је опет, видим, старе полемике и подјеле. Једни је сматрају сувише одбранашком а премало документарном, други сасвим супротно. Опет су са буњишта српске историје ископане давно сахрањене политичке лешине оних који су га издавали, варали и продали. Живнули су и браниоци и, све у свему, показало се да је двадесет година и довољан и недовољан период за историјске оцјене без предрасуда и пристрасности. Исто би се могло рећи и за документарни филм Љиљане Милановић, емитован на Српској ТВ, који нас је још једном, сликом и живом ријечју, вратио у вријеме почетака нашег заједничког егзодуса. Јер, подсјетићу те на Слобове пророчанске ријечи: „не нападају они Србију због Слободана Милошевића већ Слободана Милошевића нападају због Србије“! Али, колико год да се нијесмо или јесмо довољно одмакли (ако то икада и будемо могли) од тих времена да би смо их објективно сагледали и оцијенили, постоје неке чињенице које не трпе провјеру и приговор времена.

Прва је да је српски народ у својој историји имао свега тројицу државника који су му били међаши: кнез (а милошћу народном проглашен царем) Лазар, кнез Милош Обреновић и Слободан Милошевић. Сва тројица су били (и остају) симболи стварања и нестајања, успона и пада, славе и жртве, почетка и краја, љубави и мржње што је, све скупа, у мањој или већој мјери, обиљежило наше народно трајање. Сва тројица слављени, мање или више заслужено, и сва тројица унижавани и анатемисани, са и без исто толико заслуга. Мимо њих, колико мене памћење служи, осим оног предсједника српске Владе из 1912., Миловановића, борца за споразумијевање балканских држава и заједнички наступ у ослобођењу Балкана од Турака, ни један не заслужује епитет државника. Александар Вучић, шта год ко о њему мислио, успјешном комбинацијом Милошевог сналажења и Слободановог отпора, за сада чврсто корача стазом која води на најсвјетлије странице српске историје.

Друга константа је да је Видовдан датум којим смо, бирајући између овоземаљског и небеског царства, између поноса и посрнућа, између слободе и ропства, као народ заувијек обиљежили свој историјски пут. Државнички избори, истина је, никад нијесу лаки. И увијек су на клацкалици између аплауза и звиждука, славе и анатеме. Али, издаја у свим временима, како год била пакована у „народне и више интересе“, увијек остаје шамар на образу народа. Чак ни то што је Милош одсјекао Карађорђеву главу да би задобио државу није избрисало сјенку која ево већ више од два вијека лебди над Радовањским лугом. А тек шта је са Видовданом на којем смо, као једини народ на свијету, продали свога предсједника? Да, да, роде мој – продали! И то не за државу већ за пет милиона америчких долара. Премало за државу, више него довољно за „продавца“! Ако су његови грехови били толики да су заслуживали одмазду, зашто није робијао у Забјели него у Хаг? Или, ако је заслужио смрт, зашто му сами нијесмо одрубили главу него смо га испоручили хашким џелатима? А ако су већ ондашњи домаћи назовидржавници нешто били дужни својим менторима, зашто му онда нијесу спаковали мртву главу и, као Милош султану, послали је у Хаг, Париз, Берлин, Вашингтон… било на коју адресу Кербера овога вијека? И шта смо као народ задобили том продајом? Милош је добио државу, Ђинђић и Коштуница државни протекторат и провизоријум без једне ноге. Милош је макар добио оно чему је тежио, а за шта је Слободан истурио главу: слободу и независност; ова двојица су од свега добили слободу само за себе и зависност за све нас.

Трећа константа коју не могу никако да пренебрегнем јесте да дубину српске издаје још нијесмо измјерили нити смо јој дотакли дно. Кад кажем „српске“ подједнако мислим на све нас јер смо и ми из Црне Горе поново били у улози кума Вујице и били прикривена политичка подршка Ђинђиђевој осионости и Коштуничиној необавијештености. Јер, тадашњи врх СНП, којем сам некада и сам припадао, поступио је исто онако како је поступио Пилат продајући Христа а онда од свега – опрао руке. Историја, међутим, попут неумољивог форензичара, препознаје прљаве трагове и након подужег временског прања. Те врсте стида, тог пораза части и достојанства, одсудства патриотизма и одговорности према прецима и потомцима, неће нас амнестирати ни један суд на свијету, поготово не онај народни.

Снијег и даље пада без милости као да се небо свети првим знацима прољећа. Сједим у полутами, помијешаних осјећаја, али лишен било чега што значи осуду и презир. Све смо то ми, а Слободан је био изданак нашег коријена. И док ме ова слеђена тишина подсјећа на ону која влада над његовом хумком у дворишту породичне куће (Алеја великана, још једна наша ужасна срамота и злочин над његовом смрћу, била је и остала закључана за њега) као будилник из мртвила у које смо запали звоне ми његове ријечи: „Свако ко је јачи може да вам узме живот и све што имате, али част можете да узмете само сами себи“!!! Упамти то, роде мој, и нека ти то буде једини штап на који ћеш се ослањати док одмичеш стазом живота. И буди поносан на ону заједничку слику са Слобом, државником и страдалником, коју држиш изнад кревета.