Владислав Петковић Дис рођен је 10. марта 1880. године, у Заблаћу код Чачка. Његов отац Димитрије држао је механу и дао је 12 дуката за обнову школе коју је похађао Владислав, а која данас носи његово име. Дис је био осредњи ђак и никада није матурирао, али је још у седмом разреду гимназије написао своју прву пјесму „На прозору свећа гори“ на њемачком језику. Војске је ослобођен због уских груди, па постаје учитељ у селу код Зајечара. Након тога одлази путем свих пјесника. Ушао је тихо у друштво београдских великана, у вријеме када је најважније стајалиште била кафана. Висок и мршав, дуже косе и бркова, с наочарима иза којих је вребао продоран поглед, тек уз помоћ Нушића, успио да нађе прво запослење. Пјесник који је касније постао незаобилазан у свим нашим антологијама, радио је као кантарџија на савамалској трошарини. Једно вријеме је био царински службеник.

У СВОМ ВРЕМЕНУ ОДБАЧЕН, А НАКОН СМРТИ СЛАВЉЕН

Због недостатка новца, беспоштедности критике, те кратког живота, објавио је само двије књиге поезије. „Утопљене душе“ изашле су 1911. године, а штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију за коју је Скерлић тврдио да је неука и груба. Збирка поезије „Ми чекамо цара“ написана је 1913. и у њој је настојао да изрази славу своје отаџбине. Ондашња критика грубо је дочекала његову искрену и горку поезију, а у њој је било великих полета, снаге и стихова какви се нису чули у дотадашњој српској лирици. „Можда спава“ несумњиво представља једну од најбољих пјесама наше поезије.

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
да је чујем узалуд сам данас кушао,
као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
и да земљи треба сунца, јутра и зоре;
да у дану губе звезде беле одоре;
бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
неко лице, не знам какво, можда дечије,
стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
као да је сан ми цео био од пене,
ил’ те очи да су моја душа ван мене,
ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
што ме чудно по животу воде и гоне:
у сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
и те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
њене очи, њено лице, њено пролеће
у сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
њену главу с круном косе и у коси цвет,
и њен поглед што ме гледа као из цвећа,
што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
не знам место на ком живи или почива;
не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
изван ствари, илузија, изван живота,
и с њом спава, невиђена, њена лепота;
можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Дисов кафански начин живота промијенио се након вјенчања са Христином, лијепом поштанском службеницом. Имали су двоје дјеце и он је био привржен породици и пријатељима. Почетак Првог свјетског рата затекао га је у Београду, те је породицу склонио у Чачак. Он је са војском отишао у повлачење преко Албаније. Са Крфа је транспортован у Француску, гдје је написао посљедњу збирку „Недовршене песме“. У мају 1917. по повратку из Француске, на путу за Крф, торпедован је брод у Јонском мору, те је Дис трагично изгубио живот.

Један је од најтрагичнијих српских пјесника, а сјенка смрти пратила га је од малена. Од дванаесторо браће и сестара осморо је умрло прије поласка у школу. За вријеме рата његова породица је живјела тешко. Кћерка Гордана је страдала несрећним случајем у пожару, покушавајући да наложи ватру, а судбина његовог сина није много позната.

Да је имао могућности да себе развије, можда би његова мисао била дубља, а поезија засигурно масовнија. Ипак, збирке које нам је подарио непролазно су благо прошлог времена, које се можда никада више неће срести у књижевном развоју нашег народа. Због прерано прекинутог живота, остали смо ускраћени за многе стихове које је овај пјесник слутњи још могао да нам подари.

Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.