Село Шахбеговићи припада општини Соколац и налази се свега пар километара од магистралног пута. Добијам задатак да организујем посјету истом младих из Сокоца и Сарајева. Путем друштвених мрежа ступам у контакт са господином Кемалом Хасановићем. Већ у телефонским разговорима се дала наслутити благост и доброта који исијавају из тог човјека. Међутим ништа вас не може припремити на сусрет са тим човјеком.

У Шахбеговиће долазимо по кишном и тмурном времену, али гостопримство мјештана и природне љепоте села су сами по себи сунце. Кемал нас дочекује испред породичне куће, по реду и обичају зове на колаче и кафу. Наша авантура почиње. На сваких пар метара се чују коментари одушевљења и чуђење како живимо тако близу, а нисмо знали за овај бисер подно Романије.

Полазна тачка је од табле на којој је мапа села и гдје је дат путоказ Пута мира који се састоји од 18 етапа. На табли симболични натпис “Ово село ће вас дочекати одакле год да долазите. Поштујте природу, околиш и његове становнике”.

Кемал нас искусно води и има стрпљења за нашу потребу за “селфирањем за инстаграм”.

“Шахбеговићи су посебни по томе што умају богату историју и прелијепу природу. Туристи из каталонских земаља радо и редовно долазе, њима је посебно интересантан овај континентални дио. Живот на селу је понекад и тежак. Као и сва повратничка насеља највише се мучимо са инфраструктуром и поправком путева. Што се самих мурала тиче идеја је спој природних и историјских љепота у Босни, као и дјела чувених свјетских умјетника. Само пријатељство са Каталонцима је успостављено преко делегације града Барселоне и Фондације “Образовање гради БиХ”. Као што сам и раније поменуо, дефинитивно постоји туристички потенцијал”, истакао је Кемал Хасановић.

На пола наше маршуте се затичемо на имању породице Дураковић, у сљедећем тренутку сви смо код њих на кафи и баклавама као да је то најприроднија ствар на свијету и као да се знамо читав живот. А заправо и јесте најприроднија ствар на свијету и управо су људи ти који сваком мјесту дају душу.

На једној од више информативних плоча у селу спомиње се и легенда Олоквис која описује фантастичне становнике планина, обучени на смијешан начин са необичним шеширима, тешко их је видјети, а када дођу у село цртају цртеже на зидовима кућа. Према нашем искуству можемо закључити да су нам ти фантастични становници били домаћини.