Српска демократска странка, најстарија парламентарна странка у Српској званично је формирана на Петровдан 12. јула 1990. године у сарајевској Скендерији пред више од 2.000 Срба из цијеле тадашње Социјалистичке Републике БиХ.
Послије увођења вишестраначја у бившој СФРЈ, и након што су у БиХ већ биле формиране Хрватска демократска заједница БиХ, као хрватска национална странка и промуслиманска странка лажног грађанског назива Странка демократске акције Алије Изетбеговића, који је у комунистичкој Југославији био у затвору због муслиманског национализма и своје књиге “Исламска декларација“, те је политичко организовање Срба у БиХ било је пријека потреба.
Формирање СДС истовремено се одвијало на два фронта – у Сарајеву и тадашњој босанској Крајини. Бивши потпредсједник РС Никола Кољевић као свједок тог времена у својој књизи “Стварање Републике Српске“ писао је управо о томе да су се национално освијештени Срби који су препознали опасност од муслиманско-хрватске доминације окупљали управо око Радована Караџића и групе сарајевских пјесника међу којима су били Рајко Петров-Ного, Тодор Дутина, Владимир Настић, Бранко Чучак…
Покојни професор Кољевић у својој књизи наводи и да је “мјесто за отворене разговоре о српском националном питању“ био сарајевски Филозофски факултет на коме су предавали угледни универзитетски професори и академици Славко Леовац, Милорад Екмечић, Војо Максимовић, Радован Вучковић, Алекса Буха, др Милан Новаковић…
Сви они су касније постали чланови Политичког савета СДС у коме је била окупљена српска интелектуална елита тог времена, а Алекса Буха постао је министар спољних послова РС, да би у првим постратним годинама након повлачења Радована Караџића из јавног живота био и на челу СДС.
Владимир Сребров
Јавности је мање познато да се у најпознатијем сарајевском хотелу “Холидеј ИН“ само ноћ уочи изборне скупштине СДС водила жестока расправа да ли ће кандидат за предсједника бити Караџић или млади сарајевски пјесник по имену Владимир Сребров.
Боривоје Сендић
С друге стране, посао око формирања и организовања СДС у западнокрајишким општинама на себе је преузео пољопривредни инжењер Боривоје Сендић који се у мају 1990. године вратио из Африке гдје је радио и одмах препознао какво зло се спрема политички потпуно неорганизованом српском народу. Сендић је према сопственом признању изнесеном у књизи “Од црвеног барјака до двоглавог орла“ по повратку из Африке као заклети антикомуниста отишао у Београд у сједиште Демократске странке, гдје његова упозорења на опасност која се надвија над Србима у БиХ није наишла ни на трунак разумијевања.
Сендић у књизи наводи да је разочаран одлучио да се врати у Африку, истичући да је истога дана у Београду сасвим случајно налетио на лидера Срба у Хрватској и предсједника СДС Јована Рашковића коме је одмах рекао да Срби у босанској Крајини желе да се политички организују по узору на оно што је Рашковић урадио у Хрватској. Рашковић је Сендића умјесто у Книн упутио у Дрвар, гдје је већ почело политичко организовање Срба, односно активности на формирању СДС у БиХ.
Караџићеве и Сендићеве активности крунисане су на Петровдан 1990. године када је у Скендерији одржана оснивачка скупштина СДС. За првог човјека Иницијативног одбора и каснијег предсједника једногласно је изабран сарајевски љекар Радован Караџић, а јавности је мање познато да се у најпознатијем сарајевском хотелу “Холидеј ИН“ само ноћ уочи изборне скупштине СДС водила жестока расправа да ли ће кандидат за предсједника бити Караџић или млади сарајевски пјесник по имену Владимир Сребров.
Караџић кандидат
На крају је ипак одлучено да Караџић буде кандидат, док је Сребров изабран за предсједника Младе Босне, како се тада звала Омладина СДС. Међутим, Сребров је због ултранационализма веома брзо дошао у сукоб са врхом странке и искључен је из СДС, после чега је потпуно промијенио политичку оријентацију и током рата је остао у муслиманском дијелу Сарајева, подржавајући грађанску опцију. Преминуо је у Сарајеву 1999. године.
Поред тога, лидерство је нуђено и угледном српском интелектуалцу и ректору сарајевског Универзитета Ненаду Кецмановићу који је према сопственом признању одбио ту част. Кецмановић је стао на чело Савеза реформских снага у БиХ тадашњег савезног премијера Анте Марковића и постао је и члан Предсједништва БиХ у коме је био свега пар мјесеци, односно до јула 1992. године. Он је у једном интервјуу објаснио да је “прихватио да уђе у Предсједништво БиХ под условом да се уведе право вета као гаранција националне равноправности, јер су због недостатка тог механизма мајоризовани српски представници Биљана Плавшићева и Никола Кољевић напустили предсједништво“.
Ненад Кецмановић
Говорећи о понуди да стане на чело српског националног покрета у БиХ, односно СДС, Кецмановић је рекао да је о томе разговарао “са људима из врха српског националног покрета и угледним сарајевским интелектуалцима које је познавао од раније, по професионалној, пријатељској или породичној линији, као што су набројани Екмечић, Леовац, Кољевић, Максимовић, Буха…“.
– Они су били универзитетски професори, а ја сам био ректор. Понудили су да им станем на чело и то сам доживио као национално и политичко признање, а ја сам подржао формирање СДС као одговор на националне странке Муслимана и Хрвата. Није им било право што сам одлучио да се ангажујем у другој странци, али смо остали у коректним односима и повременим контактима. У врху тог српског националног покрета, у поређењу са муслиманским и хрватским, постојао је суфицит истакнутих предратних сарајевских интелектуалаца – оценио је Кецмановић.
Умјесто Кецмановића, за предсједника СДС изабран је Радован Караџић који је на тој позицији, као и на функцији предсједника РС на коју је именован у љето 1992. године, био до краја јуна 1996. године када се под притиском међународних фактора и под теретом хашке оптужнице повукао из политичког живота и нестао из јавности.
Караџић се од истражилаца Хашког трибунала скривао до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Београду у коме је годинама боравио прерушен у исцјелитеља по имену Драган Давид Дабић.
СДС је под Караџићевим водством на првим вишестраначким изборима у јесен 1990. године добио плебисцитарну подршку српског народа у БиХ и заједно са ХДЗ БиХ и СДА ушао у прву вишестраначку Владу БиХ.
Високи функционер СДС Момчило Крајишник постао је предсједник Скупштине БиХ, а горе поменути кандидати СДС Биљана Плавшић и Никола Кољевић чланови Предсједништва БиХ.
