Вицу Зељковића, предсједника Фудбалског Савеза Босне и Херцеговине ”фудбалска чаршија” од првог дана дочекала је на нож, подметањима, интригама, злобом равној мржњи.

Најмања је утјеха да је ово вунено вријеме, јер одувијек завист је била злоба која не подноси туђе добро, колико и неспособност да будеш успјешан као што су други.

Народ је то једноставније дефинисао – нема већег зла од зле памети.

Једино тако , никако другачије, могу се објаснити атаци Сергеја Барбареза и Асмира Беговића, некадашњих репрезентативаца Босне и Херцеговине ”на личност и дјело” Вице Зељковића, под чијим руководством Фудбалски савез Босне и Херцеговине, који је када га је Зељковић преузимао личио на ”проклету авлију”, консолидује своје редове, Репрезентација под вођством Ивајла Петева добија и садржај и форму.

И умјесто подршке, дешава се управо супротно, да Зељковића и Петева у свакојаким ситуацијама циљају Барбарез и Беговић, чудним порукама на друштвеним мрежама и уопште у јавности.

Или ће ипак бити, на жалост овдашњег фудбала, да ко жели зло увијек нађе разлога, чак и када га нема, онда га конструише, заборављајући, при томе да свака пакост на крају испије свој отров.

Вратите здравље и младост вашим зглобовима!

Све што долази из Републике Српске, смета фудбалској чаршији, чак и оно што не долази, опет је кривац Република Српска, крива што траје и што живи!?

Куда то води, коме ће донијети срећу, питање је упућено прије свега некадашњим перјаницама ”Змајева” Барбарезу и Беговићу, од којих је, очекивала се, с правом, највећа подршка, поготово када репрезентацији предстоје значајни окршаји.

Најмање имам намјеру да распредам причу о моралу поменуте двојице. Барбарез који нигдје не ради, не тренира никога, а жели селекторску фотељу. Да ли му је љубомора јача од разума. Шта рећи за Беговића. Прозивати некога за криминал без доказа? Напасти Звијездана Мисимовића, који је био и остао икона бх селекције и везивати га такође за криминал. Све што говоре Барбарез и Беговић уствари је одсјај њих самих у властитом огледалу.

Ако ништа друго Вицо Зељковић и Ивајло Петев са свим својим сарадницима, за досадашњи рад заслужили су бар зрно поштовања, кад већ окружење нема снаге и довољно достојанства да их оцјењује према њиховом успјеху.

У противном, ко живи једино за себе, било да је ријеч само о фудбалу, тај узалуд живи и за себе и за фудбал!