Фото: Синиша Пашалић / РАС Србија

Мало је политичара у Републици Српској као што је Милован Бјелица. У политици је више од 30 година, а никад није промијенио странку и никад није изгубио на изборима. Од оснивања ове партије члан је Српске демократске странке, у којој је обављао све руководеће функције осим једне. Већ девет година је начелник општине Соколац; на локалним изборима побиједио је три пута за редом. Убједљиво.

Познаваоци политичких прилика тврде да је тајна његове политичке дуговјечности у томе што се увијек држао „домаћег терена“ и што је и у најтежим приликама знао да се, па рецимо, прилагоди ситуацији.

За Српскаинфо Милован Бјелица говори о перспективама развоја Сокоца и Романије, о односима са СНСД-ом, о својој имовини и сусретима блиске врсте с правосуђем.

Открива и зашто је 2006. године, са лисицама на рукама, спроведен у Хашки трибунал.

Какав је Соколац данас, како живи, од чега живи?

То треба питати грађане, али ја мислим да већина Сокочана живи солидно. Имамо око 30 акционарских и дионичарских друштава у већинском приватном власништву, који запошљавају велики број људи. Имамо и грађевинско предузеће, које се бави и производњом асфалта, камених агрегата и бетонске галантерије, које запошљава 250 радника. Имамо и фабрику ћилима. Велики број грађана се бави пољопривредом, а општина се труди да, кроз пројекте и донације, помогне пољопривредницима. Тако ће соколачки сточари ове године, ако је судити по досадашњој производњи, мљекарама продати око четири милиона литара млијека, а произвести укупно више од шест милиона литара, што је за десет пута више него 2012. године, када сам дошао на позицију начелника општине. Али, као начелник и искусан политичар, имам план и визију како да грађани живе боље.

Каква је то визија? И какав „чаробни репепт“ за напредак?

Нема чаробног рецепта; ваља вриједно радити и бити упоран. Не одустајемо од производње здраве хране, наших аутохтоних производа, попут романијског кајмака – скорупа, кромпира и романијске јагњетине. Добра домаћа храна је и предуслов за развој туризма. Желимо да постанемо препознатљива туристичка дестинација, да ојачамо наша домаћинства, да се по селима опремају гостинске собе за туристе. На Романији градимо одмаралиште, са кућама динарског типа.

Фото: Синиша Пашалић / РАС Србија

Добро, али зашто би туристи долазили баш у Соколац и на Романију?

Прво, немамо индустрију која загађује. Имамо 54 одсто озона у ваздуху на нашем подручју. Није било ни неких ратних сукоба, ни великих разарања, нема минских поља. Романија није сурова, то је питома планина. Имамо богато културно насљеђе, од некропола стећака до предмета из праисторије. А имамо и понуду за поклонике авантуристичког туризма: пењалиште са „фератом“ на Црвеним стијенама, летове моторним змајем, кајак туре, јахање, вожњу квадовима.

Да ли бисте Ви били спремни на неки од тих изазова, рецимо да летите змајем или се пењете на Црвене стијене. Јесте ли спремни на ризик или сте више зихераш?

Летио сам змајем, четвороточкашима се још нисам возио, али бих могао. А пењање на литице, е то већ није за мене. Ипак сам ја дједа троје унука. Међутим, нисам никада био зихераш, напротив. Главу сам стављао тамо гдје неки не би ни ципелу.

Већ 32 године сте у СДС-у. Јесте ли икад помишљали да преузмете ризик и промијените дрес, да се, као многи други, па и бивши СДС-овци, упишете у прелетаче?

Нисам ја, искрено речено, ни имао понуда да пређем у друге партије, нико ми није нудио приступницу ни чланску карту. Ваљда је свима јасно да би то био узалудан посао. Било је, додуше, неких понуда да се оканим политике и да се посветим бизнису од којег бих имао, како ми је речено, много више користи. С друге стране, настојим да имам коректан однос са свима, па и с политичким конкурентима. Пљување по људима, изношење неистина, није мој стил. Па и ако је нешто тачно, а није за ширу јавност, а ако су то неке глупости, зашто то ударати на велика звона?!

А зашто прећутати истину?

Због српског јединства, да се не дијелимо, колико год је то могуће. Радован Караџић је још 1990. рекао да нема комуниста и равногораца, четника и партизана, петокраке и кокарде, да треба да сви станемо под једну тробојку. Због оваквог мог става било је и оптужби, некима је било сумњиво што не нападам Владу, предсједника Републике, Милорада Додика. Али, зашто бих ја то, као начелник једне општине у РС, радио? Слиједим политику СДС, а то је, још од 1990. године, политика стварања и очувања Републике Српске. Од тог пута нисам одустајао ни кад је било најтеже.

Управо због вјерности странци, па и зато што не губите на изорима и што сте моћни на подручју на којем дјелујете, неки познаваоци политичких прилика кажу да сте ви соколачки или романијски Милорад Додик. Како се Вама чини то поређење?

Мени то поређење не смета, али свако од нас има своје име и презиме и свој стил у политици. Нисам, дакле, соколачки Додик, како кажу они који бирају ту опцију, мислим да сам ја демократичнији. Ето, митрополит Хризостом ме никад не зове по имену, нити ме ословљава са “начелниче”, него каже да сам „романијски кнез“. Чуо сам да и неки други људи тако говоре. Али, мени не требају никакве титуле, мени је битно да се Соколац развија, да сачувамо Републику Српску и да се поштује Дејтонски споразум. Јер, ми Срби, када ставимо на нешто потпис, макар и тешка срца, ми се тога и држимо. Логично, стало ми је да СДС буде успјешна партија, да се њена изворна политика спроводи, јер мислим да је добра за Републику Српску. Ја сам један од ријетких који је у Српској демократској странци од оснивања, а још сам на политичкој сцени.

Фото: Синиша Пашалић / РАС Србија

У СДС сте били и потпредседник и члан најужег руководства, све сте страначке функције обављали, само још нисте били предсједник странке. Може ли се и то десити? Имате ли такве амбиције?

Немам те амбиције, нисам ја типичан политичар. Не слажем се, понекад, са неким ставовима и рјешењима у СДС, али сам војник Српске демократске странке и поштујем политику и одлуке партије.

А да ли имате амбиција за неке више функције на нивоу Републике Српске? Или ћете се и даље држати своје територије и поново се кандидовати за начелника Сокоца?

Планирам да до краја одрадим овај начелнички мандат, а шта ће и како ће бити 2022. године то не зависи од мене, него од народа. Ако кажу да идем за посланика, кандидоваћу се за посланика. Пратим ситуацију, имам и велики број пријатеља у Влади и другим институцијама Србије, многи функционери из Београда су долазили овдје, па и сам предсједник Србије Александар Вучић је боравио више пута у Сокоцу.

Да нећете из Сокоца отићи за амбасадора у Београду?

Видјећемо.

Имате прилично дугу политичку каријеру, па сте више пута били и у обавези да предате имовински картон. Је ли истина, а тако наводно пише у вашем имовинском картону, да немате никакву личну имовину? Да сте, такорећи, најсиромашнији политичар у РС?

Немам имовине, има моја породица. Имамо породичну кућу и двособан стан у Београду и дионице на приватном факултету у Сокоцу. Имамо и очеву и дједову кућу и земљу на Борикама код Рогатице и приватни аутомобил. То је, дакле, породична имовина. Нисам се бавио приватним бизнисом и немам дионице ни у једном предузећу. Кућу сам преписао на супругу још 2003. године, када сам осјетио да ћу бити смијењен и прогоњен. У том периоду су ми неки људи помагали да прегурам и преживим.

С обзиром на то да сте, ипак, у периодима кад сте били онемогућени да се бавите политиком, на неки начин били у бизнису, имали сте и неке блиске сусрете с правосуђем. Како је све то завршило?

Није био неких, него озбиљних сусрета и са правосуђем и са притиском међународне заједнице. Прво сам 2003. смијењен. Онемогућен ми је рад, право на пензијско и здравствено осигурање. Могао сам, начелно, да радим приватно, али ако бих ја с неким пословао, тај би мој партнер аутоматски био у проблему. Оптужен сам да сам, наводно, био дио мреже подршке оптуженима пред Хашким трибуналом. А онда сам 2004. ухапшен и одведен у неформални затвор. Нисам добио никакав папир ни да сам ухапшен, ни да сам у притвору. Нисам имао оријентацију у времену и простору; остао сам заточен укупно 60 дана.

Па, јесте ли били дио „мреже подршке“?

Нисам, наравно. Најчешће сам знао гдје се налази Радован Караџић, али никад нисам обезбиједио ниједну марку, нити било шта друго за њега док је био у бјекству, нити је то ико од мене тражио.

Ако сте „најчешће знали“ гдје се налази, зашто то нисте пријавили?

Па, рецимо, зато што ме није занимала награда од пет милиона долара, коју су за такву информацију нудили Американци. Напросто, мислим да издаја није опција и да част нема цијену.

А због чега сте, с лисицама на рукама, спроведени у Хашки трибунал?

Тужилаштво БиХ ме теретило 2005. године, са још једном групом чланова СДС, за мрежу подршке хашким оптуженицима, за сарадњу с Привредном банком, за неки кредит и шта ти ја знам. Покушали су да ми докажу неки криминал, што није имало никакве везе. На мом случају су радила двојица тужилаца: Џонатан Рател, који је сада тужилац ЕУЛЕКСА на Косову, те Ерик Ларсон из САД, који је поново дошао у БиХ и води истраге о организованом криминалу. На крају су одустали од оптужбе; нису имали никаквих доказа против мене. Ослобођен сам, али сам годину дана био у притворској јединици Суда БиХ. Добио сам неку одштету, али сам то дао адвокатима, да наплате. Нисам унио ни једну марку у своју кућу.

Морам признати да је у свему томе, предсједник судског вијећа, данас покојни судија Суда БиХ Салем Мисо, био врло коректан према мени. Док сам био у притвору Суда БиХ текао је у Хагу поступак против Момчила Крајишника. Крајишник је тражио да дам изјаву као свједок одбране. Обезбиједили су ми посебан лет из Сарајева за Амстердам 2006. године, отишао сам с лисицама на рукама и тако сам спроведен у Шевенинген. Провео сам ту 20 дана. Смјестили су ме у просторију гдје је Милан Бабић извршио самоубиство. Све је то понижење, али човјек свашта издржи.

Како сада из ове перспективе гледате на све то?

Све буде и прође и све се на крају добро завршило. Слободан сам човјек, породица ми је жива и здрава, Република Српска жива и здрава. Кад би се све то поново вратило, ишао бих истим путем.
Афере

Говорили сте о оптужбама за учешће у мрежи подршке Радовану Караџићу, али Ваше је име помињано и у неким аферама које се тичу савим других ствари?

Мој рад је јаван и транспарентан. Покушавали су да ми напакују неке афере, са којима везе нисам имао. То су биле политичке игре људи који су покушавали да се на мој рачун дочепају јефтиних политичких поена. Али, грађани то препознају. Увијек сам доступан, доступан сам грађанима и на улици и у кафани и у свом дому и овдје на мом радном мјесту. Свако може да ме пита шта год жели и спреман сам да одговорим на свако питање. Нисам никад лагао људе, нити обећавао нешто што не могу извршити. А те наводне афере су исконструисане.

“Могао сам отићи, али сам везан за Соколац”

Рођени сте Рогатичанин, мада већ дуго живите у Сокоцу. Пада ли вам на памет да кажете, ето, сад ми је доста Сокоца, одох ја у Бањалуку, Београд или Сарајево?

– Могао сам отићи у Београд, а имао сам и доста понуда из Бањалуке. Уосталом, биран сам за народног посланика, па сам враћао мандате, да бих остао у Сокоцу. Везан сам за ово мјесто и ове људе. Ако сам нешто успио и урадио, то је било захваљујући њима и њиховој подршци. Никад нисам изгубио изборе за ове 32 године, јер сам увек добијао велику подршку овог становништва. Зато имам обавезу према њима. Соколац је, дакле, мој завичај, али ја сам прије свега човјек Републике Српске и на том путу сам од 12. јула 1990. године, када је одржана оснивачка скупштина СДС и када сам приступио овој странци.