Фазе дјечијег развоја су врло динамичне, интензивне и цјеложивотне како у физичком тако и у психолошком смислу, а код сваког дјетета се одвијају на јединствен начин. Оно што је заједничко код већине дјеце јесу одређене специфичне фазе кроз које би оно требало проћи у одређеном периоду живота. Зависно од саме фазе у којој се дијете налази, али и бројних других фактора, реципрочна је адаптација на измјену услова живота и понашања. Узимајући у обзир и чињеницу која је постала наша свакодневица, а то је ковид пандемија, околности у понашању и адаптацији су се значајно промијениле и код одраслих, што усложњава адаптацију наших најмлађих, па би се шаљиво могло рећи да се сви адаптирамо.

Посљедњих годину и по дана наш живот је значајно промијенила пандемија. Више времена смо проводили унутар породице а значајно мање у социјалним интеракцијама. Као и свака промјена и ова има своје двије стране медаље. У контексту актуелне теме, пандемија није имала баш позитиван утицај, мада, наравно, изузеци увијек постоје. Дјеца у раним фазама живота најинтензивније зависе од афективне везаности, нарочито за мајку, која је у овом случају константно присутна, гдје дијете нема могућност адекватне просторне оријентације у односу на околину, сигурно инвестирано. Такође, не тако мање важно, а веома често се у пракси показало, да су мајке биле значјно изложеније стресу у периоду социјалне изолације (свакодневне обавезе уз рад од куће…). Све ово заједно је свакако довело до промјена у систему припреме за вртић и полазак у први разред.

Иако горе већ наведене чињенице утичу на значајну промјену у систему прилагођавања, преопширна су тема и нешто са чиме сваки појединац доприноси некој новој еволуцији и мијењању свијета.

Прије поласка у вртић, пожељно је разговарати са дјететом о промјенама које га очекују (наравно, уколико је дијете нешто старије од годину и по) а касније, зависно од узраста, неопходно је прилагођавати дјецу на самостално храњење, обување, графомоторичко извођење. Све претходно наведено није пожељно обављати тек пред сам полазак у вртић, већ пратити дјечији развој, подржати индивидуални развој, а не форсирати га.

Честе посјете играоницама и укључивање дјеце у вршњачке групе (нарочито ако је прво дијете у питању) изузетно је корисно за каснију лакшу адаптацију на непознато окружење. Са поласком у вртић наш задатак је да компензујемо осјећај несигурности који се јавља код дјетета усљед промјене људи и амбијента у којем борави. Свакако је препорука да то раде родитељи, одводе и доводе дијете у вртић (а не баке, тетке…) јер афективно везивање – развезивање успоставља се искључиво са њима. Ако тачно и досљедно успоставимо ритам долазака и одлазака, дијете ће мање бити у страху и напетости, спремније на адаптацију и игру.

Полазак у први разред је мање захтјеван ако су горе наведене препоруке бар дјелимично успостављене, поред тога што су дјеца нешто старија и боље сарађују. Услови за полазак у школу више фокусирају породични амбијент. Ако је дијете боравило у вртићу, сам прелезак у наредну фазу неће бити толико стресан, али ако није свакако постоје методе да се промјена релаксира и прилагоди. Такође зависи и од тога да ли је прво дијете или једино у породици. У вишечланим породицама, старија дјеца увијек служе као узор и кроз игру и причу о школи, дјелимично већ припреме млађе. Ако је једино, онда је то искључиво задатак родитеља. Поред разговора и подршке пожељно би било омогућити и неке од физичких услова за школу, као што су на примјер адекватан радни простор, соба са радним столом и столицом, која би била само дјечија, простор који обезбјеђује адекватну могућност пажње и концентрације, прибор. Успостављене хигијенске навике, навике поспремања играчака сада се усложњавају а наш првачић би требао да се укључи у извршавање и неки кућних активности (поспремање кревета, самостално обављање дневне тоалете, одлазак у набавку, наравно у договору са мајком, обављање задатих кућних послова), а све са циљем припреме за радне навике извршавања домаћих задатака. Онолико пажње колико уложимо у разговору са дјететом, толико реципрочно добијемо у прогресији позитивног одговора на адаптацију и укључивање у обавезе и успјешно савладавање свих надолазећих обавеза нашег првачића. Важно је да знамо да је пажња највреднија валута коју имамо.

На крају, најважније је да схватимо да сваки међуљудски однос који имамо подразумијева не само размјену информација или извршавање задатака, него и вршење међусобног утиција на расположење и ставове. Емоционална економија је сума укупне размјене осјећања међу нама. Емоције су заразније од грипа, због чега и представљају највећи изазов за родитеља који је модел и сигурност сваком новом раздобљу код дјетета и огроман су изазов.

Аутор: Сузана Тодоровић, дипломирани психолог