Љепота природе, као највећи дар од Бога, има моћ да обузме човјека и продре у његову душу. Преобликовати једну од природних љепота у другу и задивити нечије око није нимало лак задатак. Резбарећи нове линије преко већ постојећих, мијењајући облик дрвета и поигравајући се са сјенкама, нашем суграђанину Брану Јовановићу је то пошло за руком. Још у основној школи почео је препознавати своју умјетничку црту. Озбиљније се окушао у дуборезу током ратних деведесетих година. Почео је са израдом гусала, а потом је умјетнички израз испољио и на иконографију. Како каже, мало по мало, обим радова је досегао број да може иступити у јавност. Недавно су на изложби у Вишеграду, баш његове гусле проглашене за најљепше на Сарајевско-романијској регији.
– Лаички сам оцијенио када је вријеме да се представим и веома ми је важна оцјена стручних људи и критичара. Тек уз потврду да су добра дјела, могу имати потпуно задовољство. Захваљујем се свима који су учествовали у одабиру, на подршци и награди. Намјеравам да у свом домаћинству окупим љубитеље завичајних рукотворина – казао је и открио да никада ништа није стварао у комерцијалне сврхе.
– Вриједност једног дјела огледа се у идеји, квалитету, хармонији композиције, ликовима, словима и уопште у смислу онога што приказујемо. Вријеме потребно за израду гусала зависи од онога што желимо да добијемо. Познајем човјека који за седам дана изради једне гусле за продају, а ја издвојим читав дан за резбарење педесет слова. Ако бих продавао гусле сигурно би била много већа цијена од просјечних, јер сам у сваком свом раду оставио дио себе и жао би ми било да се од њих одвојим – искрено прича наш саговорник Бранo.
Његова крајње необична умјетност огледа се најбоље у скулптури од дрвета коју је назвао „Библијске приче“. Ријеч је о комаду старе букве коју је пронашао хладне зиме 1982. године.
– Урезани су разни вјерски мотиви, почевши од Адама и Еве, оба завјета. Представљени су први гријех, протјеривање из раја, па опет казна божија – потоп и Нојева барка. Ту су и Мојсије, Десет божијих заповијести, након чега долазе пророчанства; Исаија који двије стотине година прије Христовог рођења предвиђа његов долазак. Приказане су и Благовијести односно моменат када Дјеви Марији анђео Гаврило саопштава да ће родити Сина божијег. Шупљину дрвета сам претворио у пећину и приказано је рођење Христово. Послије слиједи његово одрастање, крштење у Јордану, лијечење народа. Давид пјева псалме Богу Христу, а нису изостављени ни Тајна вечера, ношење крста на Голготу, распеће и оплакивање Христа. Урезано је око 2.200 слова библијског текста. Скулптура није још завршена, између осталог морам изразити контраст. На мјесту дрвета гдје је смјештена пећина виде се анђели који пјевају у хору „Слава Богу на висини и на земљи мир, у људима добра воља“. Бране каже да му је донекле сам тај тренутак био мотив, а ријечи водиља.
Како су му иначе блиске и друге стране умјетности – цртање и поезија, кроз стихове своје пјесме говорио нам је о поменутом дјелу:
Протрула средином, около младика,
Судбине им исте још годину коју,
Занимљива бјеше и наста прилика
Да продужи даље кроз идеју моју.
Одсјекох је младу, без имало гријеха,
Није било лако, промрзла је она,
Оплеменићу је, то ми је утјеха
Побуђиват’ душу к’о црквена звона.
Поезију је почео писати у средњој школи. У акростиху је попут великог Франца Прешерена што је писао Јулији Примицовој и он писао младалачкој љубави. Има прикупљених око 70 пјесама, које планира да обједини у збирку, али не на свакидашњи начин. Жеља му је да их испише краснописом и онда увеже. Кроз пјесме је описао већину дијелова из свог живота, као и људе који су кроз њега прошли. Каже да када чита своје стихове о безбрижним данима дјетињства, проживљава их поново.
Ипак, дјетињство му је као и већини других који су одрастали прије више десетина година, било захтјевно. Рођен је 14. јануара 1953. године од оца Владимира и мајке Кристе, који су одржавали своје пољопривредно имање у Кнежини. Отац му је имао дара за краснопис и доста година је провео радећи као матичар. Угледајући се на њега, са ентузијазмом је пришао умјетности. Иако је јединац, морао је од малена учествовати у пословима на имању.
– То је једна велика животна школа. Данас се дјеца штеде и слабо шта науче, не знају препознати шта у себи носе. Основну школу сам завршио у Кнежини као одличан ђак. Након тога уписао сам Средњу машинску у Сарајеву, најстарију техничку школу на Балкану, и наставио у том правцу школовање на Машинском факултету. Рекао сам себи: пусти умјетност, то је споредна ствар у животу, мораш нешто теже и конкретније изабрати. Какав је некада квалитет образовања био, најбоље ће рећи подаци да су конкурсом уписивали два разреда, и то само одликаше. Под интервенцијом Скупштине Града Сарајева још су два разреда уписана. Од тога је читав један отписан, а у остала три је било по десетак понављача. Професори су били стручни и захтијевали су високо знање – присјетио се јунак наше приче.
Прво запослење било му је у Средњој школи у Сокоцу, гдје је предавао стручне предмете на металским струкама, те техничко образовање у гимназији. Извео је доста генерација ученика, а за тај период живота истиче да га вежу лијепе успомене. И дан данас ђаци се занимају за здравље свог професора и упућују му поздраве. У међувремену је остварио породицу а услиједио је и позив за служење војног рока. Занимљиво је што је заклетви присуствовао Бранов син Томислав који се родио 1979. Супруга Вила, иначе је поријеклом са Хан Пијеска.
– Рођена сам 3. маја 1954. у породици Митровић у Јапаги. Одрасла сам у ситуираној породици са родитељима, братом и сестром. У родном мјесту сам се школовала до факултета, када сам прешла у Сарајево. Иако сам имала безбрижно дјетињство, за живота радила сам свашта, да би се опстало. Када гледам уназад могу рећи да сам имала просјечан живот – испричала је она.
Бранo се надовезује и истиче да су се након забављања одлучили на виши корак.
– Обоје смо били апсолвенти на факултетима. Нисмо мислили ни о каквим обавезама, било је довољно што смо се вољели. Имали смо све што живот може да пружи за то вријеме, од аутомобила до осталих потребштина. Радећи као професор добио сам стан у Сокоцу, гдје смо се и преселили. Размишљајући о својој струци, схватио сам да је просвјета једнолична и да треба напредовати. Тако сам отишао у „Фамос“ на Пале, а након тога у соколачку „Романију“, гдје се и супруга, која је завршила право, запослила. Обављао сам одговорне функције и имао много више радника него у паљанској фирми. Остали смо ту до распада „Романије“. Током лијепих година живота, тачније 1989. године по други пут смо се остварили као родитељи и добили кћерку Наташу.
Најтежи период им је био када су остали без посла. Са сјетом откривају да су једно вријеме у њиховом дому биле четири дипломе, а ниједно запослење. Син Томислав завршио је економију, а кћерка Наташа енглески језик и књижевност. Све су поднијели храбро и ведрог духа, иако је то доста посљедица оставило на Браново и Вилино здравље. Данас су им дјеца ситуирана и породично остварена. Син са супругом Јеленом живи у Сокоцу и обоје су запослени, а кћерка у Дубаију.
– Ми смо се прије извјесног времена вратили у Кнежину. Овдје имамо све. Често кажем да је сада дошло моје вријеме, јер имам довољно простора да бринем о домаћинству, њиви, домаћим животињама те да се посветим умјетничким радовима – скроман је Бранo.
Осим дубореза и пјесама, он је одређене људе и периоде живота преточио у цртеже. Сликао је углавном портрете, а онај који посебно плијени и још увијек стоји на зиду дневне собе је портрет супруге Виле из младалачких дана. Шаљивог духа каже да га свако вече у сан осмијехом прати његова Мона Лиза из младости.
Иако су већ у озбиљним годинама те начетог здравља, неуморног духа причају о плановима.
– Са својих десет прстију Бранo је направио нову кућу, љетниковац, каменом озидан бунар и извор. Радујемо се посјети наше дјеце, њихових пријатеља и свих гостију који се упуте ка Кнежини – казала је Вила, коју смо и у вријеме настанка ове приче затекли како обавља јесење радове у кући и напољу и врши посљедње припреме пред зиму.
Домаћин, на питање да оцијени свој живот и открије нам планове, опет одговара у духовитом маниру.
– Када некоме испричам шта још намјеравам да урадим, питају ме колико то година планирам да живим. Ја им обично одговорим: Мој прадјед је живио 107 година, па видјећемо.
За крај је изјавио да у животу једино не би волио да остане недоречен, јер кроз поезију и своја дјела исказује оно што не умије изразити.
Причу о Јовановићима завршићемо дијелом стихова Бранове пјесме „Умјетнички дани моји“.
У младости раној, ја сам такав био,
Радовима својим зидове красио,
То подлога бјеше оном што ће доћи,
У каснијим данима још ћу боље моћи.
И пјесмама овим потпору чинити,
Најљепше ће од мене успомене бити.
