Свака врста емоционалног малтретирања и понижавања чврсто је повезана са психијатријским поремећајима код дјеце и адолесцената.

Психичко насиље тешко је препознати – како у истраживањима, тако и у пракси. Зато су научници Медицинског факултета у Лајпцигу спровели и детаљну студију о психолошким ефектима које злостављање, занемаривање и емоционално малтретирање имају на дјецу и адолесценте.

Примјери емоционалног малтретирања су када родитељи своју дјецу екстремно понижавају, пријете да ће их смјестити у дом или их окривљују за сопствене психичке проблеме.

Физичко насиље између родитеља које дјеца посматрају такође игра кључну улогу.

“Резултати наше студије показују да психичко злостављање оставља тешке последице, теже од свих других облика малтретирања“, објаснио је аутор студије др Ларс Вајт, који предводи групу истраживача на Одељењу за дјечју и адолесцентску психијатрију, психотерапију и психосоматику у Универзитетској болници у Лајпцигу.

У студији је учестовало 778 дјеце и адолесцената. Чак 80 одсто њих пријавило је да су искусили психичко насиље, што значи да је ова врста насиља најчешћа код дјеце. С тим у вези, истраживачи су доказали и да од свих форми злостављања, психичко злостављање има најјачи ефекат на психу дјеце и адолесцената, чак и у поређењу са облицима злостављања којима се посвећује више пажње, као што је физичко злостављање.

Код млађе дјеце узраста 3 – 8 година, емоционално малтретирање довело је првенствено до проблема у понашању, док код адолесцената доводи до депресије и анксиозних поремећаја.

Поред опсежних интервјуа, научници су анализирали досијее из канцеларија за бригу о младима. Ти узорци показали су да је 306 дјеце и адолесцената искусило психичко малтретирање, а 472 учесника није имало то искуство.

Резултати сугеришу да је ризик од развоја менталних поремец́аја након емоционалног малтретирања већ повећан у раном и средњем дјетињству, што наглашава потребу за раном интервенцијом.

Што се тиче свакодневног живота, психолог др Вајт наглашава:

„Морамо да едукујемо родитеље тако да чешц́е узимају у обзир перспективу дјетета. Још прије 30 година општеприхвац́ено је мишљење да дјецу треба оставити да плачу и да оно што доживе у дјетињству ионако забораве. Али све више долази до потпуне промјене у ставовима и разумијевања да морамо да допремо до најмлађе дјеце када показују тешке емоције, као што су љутња или туга.”