Директори су смијењени, а на њихова мјеста постављени су нови. Међутим, питање које се намеће је: хоће ли ико одговарати? Ако ћемо бити искрени, одговор је јасан – да, али само они који немају покриће, они са мањим или никаквим политичким капиталом. Вјероватно ће бити кажњени неки шумари, лугари, можда још неки радници који су својим комшијама, на темељу „педесетице“ и симпатичних договора, додавали још неколико метара дрва. Иако звучи апсурдно, овакве „ситне“ преваре су у овој земљи често већа пријетња од озбиљних злопораба на високом нивоу.
Сама чињеница да су смијењени директори и руководећи кадрови Шума Републике Српске изазива само једва примјетну реакцију. Смјена седам директора шумских газдинстава, од Вишеграда до Бања Луке, може бити представљена као озбиљан корак ка санацији, али сви који прате политику у овој земљи знају да то није ништа више од испуњавања формалности. Наиме, на њихове позиције постављени су нови људи, који се нису битно разликовали од претходних, јер је једина квалификација за такве функције у нашој земљи – политичка подобност, а не стручност.
Питање које се мора поставити јест: зашто сви они, који с позиција моћи и власти могу ријешити ову шумско-еколошку катастрофу, не подузимају конкретне кораке? Па, јасно је, као и увијек у Босни и Херцеговини – јер се ради о краткорочном политичком интересу. На крају крајева, шта су шуме Републике Српске него гласачка машинерија за политичке странке? Према информацијама из релевантних извора, Шуме Републике Српске запошљавају више од двије хиљаде људи. У пријеводу, то је најмање двије хиљаде гласова. А онда, кад се зброје гласови њихових породица – очеви, мајке, браћа, сестре, дјеца – цијела структура гласова расте до величине шумског богатства.
У тим околностима, кад „шефови“ размишљају о броју гласова који им је потребан, логика се губи, јер би сваки озбиљан покушај промјена могао угрозити изборни резултат. Да би се задржала политичка моћ, све што треба учинити је задржати запослене у шумама, на више него довољном броју радних мјеста, чак и ако су радна мјеста потпуно непотребна. Министар за шумарство, Саво Минић, на примјер, шокиран је чињеницом да је у неким шумским газдинствима запослен огроман број „економиста“, док су многи радници на сталном боловању. А ови болесни радници? Па, они и даље примају плаћу, уз порезе и доприносе, док шумска привреда тонула у дуговима.
Нико заправо не зна како су ти вишак радници заправо дошли на та мјеста. Али сви знају да није случајно. То је уобичајена пракса која се проводи у политичким коридорима, гдје је пуно лакше „ријешити“ социјалне и политичке потребе него управљати стварним пословима. И још је горе, јер је врло лако манипулирати с подацима о шумској производњи, која се доиста користи за особне интересе – као што је продаја дрва по неодговарајућим цијенама или преписивање извјештаја о стању шума у корист одређених пилана које послују у руралним подручјима. Кроз такве манипулације, политички људи у локалним заједницама успјешно набиру гласове и подупиру своје политичке странке.
Тако су „гљиве у шуми“ постале симбол политичких превара – до посљедњег момента, кад више не остане дрвећа које би могло бити искористено. На почетку године било је стотине хиљада кубика дрвета на лагерима, док је данас, због неефикасности и неспособности, све то пропало. И то је стварност у којој се налазимо – у земљама попут ове, с политичком манипулацијом која ствара господарску и социјалну пропаст.
А што се тиче кривице – хоће ли неко одговарати? Можда се неки кривци нађу међу радницима на најнижим разинама, онима који су се бавили „ситним“ крађама, иако то није ни близу озбиљном размјеру онога што се заправо дешавало на вишим разинама. Наравно, ништа се неће догодити, осим ако не падну нови избори. Тек тада ће бити смјена, али не оних који су заиста одговорни за стање у шумарству, већ оних који нису политички подобни. А ако се деси нешто драстично, одговарат ће само они који се не могу обранити, док ће политичке странке, наравно, и даље ширити своје мреже гласова.
Босна и Херцеговина, нажалост, није једина земља у којој су овакве шумске катастрофе већ постале стварност. У нашим шумама, као и у политичким коридорима, све се сведе на гласачку математику. Робија је постала награда, а све што преостаје обичним људима је да гледају како политичке елите настављају грабити, без икаквих посљедица.
