Ове деведесет и шесте године, Гласиначка висораван се припрема да први пут дочека зиму у миру и слободи. Романија одjенула златну јесењу одежду, па блиста попут драгуља на, за ово доба године, необично топлом новембарском сунцу. Соколац, Гласиначко и Романијско гнијездо соколова, полако се привикава на нормалан живот; далеко од смрти, туге и тужне попијевке над сјенима изгинулих мученика и витезова прохујалог отаџбинског рата.
Да, враћа се живот у свакодневну колотечину, само у дому породице Ђуровић у улици Радомира Нешковића на броју 1 све по старом… Туга и бол. Куда год да погледа, око тузи не може умаћи. Скоро сваки детаљ подсјећа на оне који су, колико јуче, ходали овим простором, носећи ведрину и вјеру у боље сутра, у ведре будуће дане… Али, злочиначка рука потурчењака, одрода, дојучерашње браће, зауставила је радост живота, угасила крсну свјећу. Али, није убила горштачки понос; мајка и супруга Винка, ћерка и сестра Снежа, с тугом, али прије свега са поносом, чувају успомену, достојанствено на сина и супруга, тату и јединога брата. Иако је поодавно минула година од оног кобног јунског дана 95.ратне године, тешко се одлучују да црну одјећу туге предају забораву.
Ето тако, у црнини опхрване непролазном тугом, Винка и Снежа, припремају се да овог 28.новембра обиљеже рођендан сину и брату Жељку. Овог новембра требао је напунити само двадесет и три љета… Пупољак је требао тек да се развије и заблиста у пуној снази и љепоти младости. Ту негдје у прикрајку чекала је и бијела вјенчаница, али ето црна рука судбине хтјела је другачије; отац и син Миодраг и Жељко остадоше на вјечној стражи, на бранику Српске, једине нам отаџбине.
Нека ми опрости мој ратни друг Миодраг што наглашавам да ове редове исписујем првенствено због Жељка, такође мога ратног друга. Не, ја их не раздвајам у њиховом вјечном животу. Ово радим само зато што је Жељко овог новембра требао прославити двадесет трећи рођендан, а о њиховој јуначкој погибији биће прилике да проговорим неким другим поводом. Могу у своје име само рећи толико да сам поносан што сам их познавао и што сам ратне тешке дане провео са њима у истој јединици; једној и јединој Првој романијског бригади.
Када је рат букнуо на овим просторима кроз сузе ми је говорила мајка Винка, Жељко као прави патриота и поносни Романијац, напушта сигурност касарне у бившој ЈНА и одлази на своју Романију да се заједно са својом браћом супротстави пошасти исламских фанатика, који се припремаху да затру све што је српско на вољеним завичајним просторима. Дошао је и несебично даровао своју младост на олтар Српске и зато ћемо ми који смо га познавали пажљиво чувати успомену на његову величанствену жртву.
Док под утиском тужних сјећања напуштам стан у улици Радомира Нешковића на броју 1, молим се Богу и радујем се, унапријед, дану када ће радост закуцати и на врата дома Ђуровића, уз дужно поштовање према онима којих само физички више нема. Мора, Снежо зар не?
Објављено у 27.броју Соколачких информативних новина (новембар 1996.)
САХРАЊЕНА ВИНКА ЂУРОВИЋ – Мајка хероина живјела у сузама три деценије
