У својој књизи за петак Седмице блудног сина, Свети Теофан Затворник оставио је снажно сведочанство о пролазности света и људских жеља, указујући на једини темељ постојаности – ход по вољи Божијој.
Свети Теофан Затворник нас подсећа на неизбежну истину живота, али и нуди утеху – постоји нешто што не подлеже пропадљивости. Овај велики духовник пише о непостојаности пролазних задовољстава и путу ка вечном миру. Његова поука носи снажну поруку сваком човеку који трага за смислом усред вреве свакодневице.
“И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17). Ко то не види? Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји – и ми сами смо пролазни. Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење. Тада се заузимамо око друге – а и с њом исто; трчимо за трећом – и опет исто. И ништа не остаје, него све пролази и одлази. И шта? Зар нема баш ничега што остаје?! Има, говори нам на истом месту апостол: А онај који твори вољу Божију остаје вавек.
Како постоји свет који је тако сав пролазан? Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа. И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен. Колебају се мисли код онога који јури за пролазним. Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије, човек почиње да се утврђује у мислима и намерама.
И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све – и унутрашње и спољашње – добија мирно устројство и безметјежни поредак. Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметјежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове. Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! – Хођење по вољи Божијој.“
