НА крсну славу Београда, Спасовдан, литију ће сутра „водити“ рука Светога Саве, највреднија српска реликвија, која је за ову свечаност донета из његове гробне цркве у манастиру Милешева.
Она је, незнано како, спасена од огња у који је мошти светитеља бацио велики везир Синан-паша, бесан због низа пораза које су Срби под барјацима са Савиним ликом у Банатском устанку 1594. наносили Османлијама.
Сага о дугом посмртном путовању Савине леве руке која ће предводити Спасовданску литију, и још увек неодгонетнута прича о судбини његове деснице, која је такође спасена, може се упоредити само са чудесним причама о Савиним путовањима за живота.
– За време ратова мошти су као амајлије и најскупоценији предмети сакупљани да их не би непријатељ пљачкао. Тако је било од Немање до Другог светског рата. Нека врста депоновања мошти била је у Пећи, Хиландару и Острогу. Оне су тамо чуване не само из политичких и верских разлога да би се увећао престиж средишта, већ и да би се избегло њихово уништење. Поред нашег пажљивог чувања дешавало се да су Турци односили извесне мошти, па их продавали или спаљивали.
– Тако је било са телом Саве, које је свакако делимично спаљено 1594, 1687. и 1692. Неки делови су спасени. Тако Андрија Качић Миошић половином 18. века у „Разговору угодном“ пише за Светог Саву: „Када му душа пође на небеса, Савино се не распаде тило, него остао пуно годин цило. Али Турци га спалише, зато Срби сто хиљада глава осикоше осветише Немањића тило, које скоро беше изгорило“. Значи да Савино тело није скроз изгорело. Народ зна да је Савина рука одвојена од његовог тела – објавио је 1956. у својој докторској дисертацији др Леонтије Павловић, историчар уметности, етнолог, теолог, археолог, музеолог и библиотекар.
Цитирани стихови о Савиним моштима само су поетизоване чињенице о којима су писали француски путописци из 16. века. Они су из Дубровника путовали ка Србији путем крај манастира Милешева уз манастир који се налазио велики трг на коме су се сретали каравани. Сви путници, без обзира на веру и нацију, долазили су на поклоњење светитељу који је лежао у отвореном саркофагу. Жак Гасо бележи 1548. да је Савино тело „још читаво и лепо па га и сами Турци увелико поштују и чине многу милостињу“, а Пјер Ласкалопје 1573. описује: „Дивно је чудо како у исти каравансарај стижу све врсте људи и народа:
Арапи, Турци, Грци, Јевреји, Франци (тако зову хришћане Латине) и други. Привели су нас да пољубимо једну велику кост руке Светог Саве. Видели смо Јевреје и Турке како ову кост љубе с истим поштовањем као хришћани. Наш чауш (водич) нам је рекао да је један Турчин који је дошао по харач учинио калуђерима неко насиље и пао мртав на манастирским вратима.“
Сави су светску славу донела путовања библијским стазама по Светој земљи. На првом путовању 1229. он је прошао стазама од Јерусалима до Јордана којима нико други тада није смео и купио низ манастира и конака омогућивши тако православцима да после века прогонства од стране латинских крсташа поново могу да ходочасте у Свету земљу. На другом путовању на исток 1234-1236. он је оставио дубок утисак на египатског султана Ел Камила који му је дао пратњу до Синајске горе где је, налик Мојсију, привео Богу свој српски народ.
У јануару 1236. после више од 7.000 километара пута копном и морима он је стигао у велико Трново, престоницу Другог бугарског царства. У леденој води реке Јантре он је крстио цара Јована Асена, вративши га у православље, пошто је претходних три деценије бугарска црква била унијатска. Народно предање у Трнову казују да је живи светац дуго стајао у Јантри јер је мноштво народа тражило да их крсти. После овог подвига Сава се разболео и умро, а цар Јован Асен га је са највећим почастима сахранио у манастиру-маузолеју бугарских владара где је главно култно место постао – гроб српског архиепископа.
Са Јованом Асеном су вођени тешки преговори око враћања моштију српског светитеља над којима су се дешавала чуда, па цар није био расположен да их преда Савином братанцу, краљ Владиславу. Овај је зато искористио тервенку на бугарском двору, ископао мошти и послао их у Србију, а када је то откривено ситуација није ескалирала у рат само зато што су чуда наставила и даље да се дешавају на првом Савином гробу.
– Савине мошти лежале су у Трнову до 1237, кад су пренете у Милешеву и сахрањене у гроб тек подигнуте припрате. Оне су спаљене 27. априла 1594… Милешевци пишу у Русију да су Савине мошти паљене још и 1692. и 1687. године. Не зна се да ли су милешевци сасекли Савине мошти ради одласка у прошњу или да би их лакше сачували од Турака или је то на неки начин учињено на Врачару приликом спаљивања, кад су делови можда вађени из ватре – наводи др Павловић.
Као место где се чува Савина десна рука он је навео манастир Дубоки поток код Зубиног Потока.
– Она је у реликвијару на чијем је поклопцу црква са три кубета (Пећ?) одакле су мошти нестале. У Тројици Пљеваљској, по предању, чува се лева Савина рука, цела од лакта са свих пет прстију жућкасте боје. Њу сам нашао са већим бројем мошти непознатих светаца. Према томе, изгледа да су сачуване обе Савине руке. То би се сложило са тврђењима ђакона Атанасија Даскала из 1667. да су његови делови спасени са згаришта – објавио је др Павловић.
Његова дистертација у времену комунизма наравно није доживела велику популарност, али када је идеолошка стега попустила показало се да се лева Савина рука заиста налази у Манастиру Свете Тројице у Пљевљима, у Милешевској епархији. Тамо су је монаси милешевци пренели и сакрили 1690. када су са народом кренули у Велику сеобу. Она је враћена 2007. тамо где и припада, у Милешеву, а ове године по први пут ће бити пронета улицама престонице на дан њене крсне славе.
СРБИ ОД БОРБЕ НИСУ ОДУСТАЛИ
За српски народ Сава је био отац и небески заштитиник без премца, а спаљивање његових моштију 1594. на Малом Врачару, брежуљку педесетак метара југоисточно од данашње Цркве Светог Марка, требало је да обесхрабри банатске устанике под заствама са ликом свеца.
Према предању, када су мошти бачене у ватру, пламен је сукнуо високо и проломила се грмљавина, а то чудо могло је да се види и чује са дунавске обале Баната наспрам Београда. Синан-пашино светогрђе је разјарило устанике и њих 4.300 се у одлучујућој бици код Бечкерека супроставило османској војсци од 36.000 људи. Срби су поражени, али нису одустали од борбе. Преживели су из равног Баната су отишли у Банатске Карпате а затим у Трансилванију, Ердељ, где су направили нову епископију и наставили да славе Светог Саву.
